Automobili na alkohol

Na sreću, ovo nije tekst o alternativnim pogonskim gorivima, „zelenim“ automobilima i ekološkoj svesti. Naprotiv…

Verovatno ste svi čuli za prohibiciju u Americi 20-ih i 30-ih godina prošlog veka. Vreme koje je verno oslikano u brojnim gangsterskim filmovima gde likovi sa šeširima u štraftastim odelima vise sa automobila i rešetaju protivnike iz čuvenih „tommy gun“ mašinki. Cela priča je počela 1919. godine kada je američka vlada donela drakonske propise koji su regulisali prodaju i proizvodnju alkohola. Kriminalci su momentalno reagovali stvorivši crno tržište alkoholnih pića koje država nije kontrolisala niti oporezivala, a koje je bilo neverovatno profitabilno, slično današnjoj trgovini drogom. Kriminalci su se borili za prevlast nad tržištem alkohola, a sve ih je vijala i policija i čuveni Eliot Nes. Kraj vladavine ilegalnog viskija, tajnih barova, likova kao što je bio Al Kapone i rešetanja iz kola u prolazu došao je 1933. godine, kada su doneti zakoni koji su trgovinu i proizvodnju alkohola uredili tako da ilegalna proizvodnja više nije bila profitabilna.

Ipak, duboko na siromašnom, zatucanom i ruralnom jugu Amerike, gde vreme teče sporije i ponekad stane, prohibicija je i dalje trajala, ali na specifičan način. Naime, proizvodnja alkohola je bila legalna i svaka poštena kuća imala je svoj kazan (zvuči poznato?), ali je njegova prodaja legalnim putem bila jako oporezivana što je činilo finalni proizvod veoma skupim i van domašaja većine stanovništva. Ako znamo da ljudi apsolutno moraju da konzumiraju alkohol u nekom od njegovih oblika, jasno je da nije prošlo mnogo vremena pre nego što se stvorila potpuno nova sorta švercera alkohola, zvanih „moonshiners“, koja je populaciji ovog bloga posebno interesantna. Naime, sistem je bio sledeći: destilerije u dvorištima su neprekidno pravile cugu koju su avanturistički raspoloženi likovi automobilima transportovali do barova i restorana gde su vlasnici pretakali ilegalni viski u flaše poznatih proizvođača i uredno ih prodavali. Ovde se nećemo baviti tehnologijom pravljenja alkohola, niti načinom vođenja kafane, ali ćemo se skoncentrisati na transport. Dakle, automobili sa skrivenim rezervoarima punim ilegalnog viskija, nasvirani motori nepoznate zapremine i snage, policijski automobili sa vrištećim sirenama i policajci laki na obaraču… Stvari od kojih nastaju legende.

Moonshiners-i su formirani kao svojevrstan pokret 40-ih godina kada je lokalna policija počela da presreće švercere. Prvi automobil koji je bio sinonim za taj pokret je ’39-’40 Ford V8 Deluxe Coupe koji je bio idealan, jer je fabrički dolazio sa čuvenim Flathead V8 motorom od 2,2l i 85ks. Osim toga, Fordovi tih godina bili su poznati po kvalitetu, jednostavnosti i niskoj ceni, što je bilo bitno siromašnim moonshiners-ima iz pasivnih krajeva Amerike. Dodatni i jako bitni kvaliteti koji su odlikovali te Fordove bili su veliki prtljažnik (koristan za sakrivanje alkohola), malo međuosovinsko rastojanje (važno za bolje upravljanje i veću okretnost) kao i „low profile“ imidž, što je značilo da su ti automobili neupadljivi i neprimetni u saobraćaju.

Ubrzo, policija je shvatila kako se alkohol krijumčari, a standardnih 85ks iz Flathead motora više nije bilo dovoljno za bežanje. Pošto je novac počeo da pristiže, moonshiners-i su počeli da ulažu u svoje automobile i krenule su ozbiljne prepravke i modifikacije kakve bi postidele i mnoge današnje tjunere. Za početak, snaga je morala da se poveća i odjednom su polupismeni seljaci iz Alabame postali glavne mušterije renomiranih firmi kao što su Ardun (glave, motori, usisi), Offenhauser (kompresori), Hallybrand (ubrizgavanje goriva) i Edelbrock (usisi, izduvi, glave). Česti su bili slučajevi da su u male Fordove ubacivani Cadillac motori (u to vreme najveće zapremine i snage), pa čak i motori iz kamiona! Naravno, automobili su ojačavani, dobijali su jače branike, bullbar-ove i dodatne farove i polako su počinjali da liče na preteču Mad Max Interceptora! To nije bio početak klasične Hot Rod kulture kakvu danas znamo, jer su kalifornijski hotrod-eri bili trkači orijentisani i na estetski aspekt automobila, dok su moonshiners-i bili kriminalci čiji su automobili prvenstveno morali da budu funkcionalni i izdržljivi. Možda je previše nazivati ih kriminalcima, ali zakon ih je tako tretirao, a kazne koje su dobijali nisu bile male. Ipak, u ono vreme (a i danas), moonshiners-i su uživali simpatije ljudi i reputaciju Robina Huda koji krade od bogatih kako bi i siromašni mogli da se napiju.

Policija je bila posebno surova prema moonshiners-ima, ali nikako nisu mogli da ih iskorene. Jurnjave su bile skoro svakodnevna stvar, ali ne na način na koji pretpostavljate. Moonshiners-i nisu bežali prepunim ulicama velikih gradova, nego su jurili kroz šume, livade, brda, planine i ogromna prostranstva Juga. Dobar deo tog dela Amerike je brdovit i nenaseljen, a u to vreme, pre autoputeva, neasfaltiran i skoro nepristupačan. U takvim surovim uslovima, policija je često koristila nedozvoljena sredstva u borbi protiv kriminala, jer svedoka nije bilo. U to se ubraja besomučno pucanje za osumnjičenim, guranje sa puta, sačekuše gde se puca, a ne pita i slično. Često se dešavalo da krijumčar nestane tokom „vožnje“, a da se nadležni prave ludi, ili da „slučajno“ sleti niz liticu u sred neke nedođije, bez telefona i bilo kakve civilizacije u blizini. Koliko god cela moonshine priča zvuči romantično i uzbudljivo, ipak je stvarnost bila mnogo surovija i moonshiners-i su generalno na Jugu prolazili gore nego crnci. Naravno, uvek je bilo debelih potkupljivih lokalnih šerifa koji žvaću duvan, znaju da zažmure na oba oka i vole da popiju, ali kad je FBI ušao u celu priču, đavo je odneo šalu.

Moonshiners-i nisu mogli da napuste svoj posao, jer je zarada bila odlična i često su se familije samo time i bavile. Višečlana porodica sa par pripremljenih automobila mogla je da zaradi daleko više na ovaj način, nego baveći se nekim poštenim poslom. Naravno, postoji rizik od zatvora, ali ako jedan brat padne, drugi seda za volan i tako u krug. Cela priča je postala još ozbiljnija krajem 50-ih i odgovor moonshiners-a na pritiske policije bio je dalje modifikovanje automobila. Klasični Ford V8 Deluxe Coupe je napušten, jer je postao suviše prepoznatljiv, većina „veterana“ je ispustila dušu zbog ekstremne upotrebe ili je zaplenjena i uništena od strane policije. Kupovani su noviji i moderniji automobili, često i u nekim manje sumnjivim formama, kao što su karavan ili formal sedan. Ipak, prepravke su bile još genijalnije i moonshiners-ima je išlo na ruku što su tih godina US proizvođači počeli mahnito da povećavaju zapremine i snage, pa su automobili jurili već iz fabrike, dok su sa moonshine preradama skoro i leteli.

Naime, pošto je policija bila agresivna, vozači su morali da doskoče sa agilnošću svojih automobila. Pored sulude snage i ojačanja, najpopularnije su bile dve modifikacije. Jedna je bila montiranje specijalnog kočionog sistema koji bi po komandi kočio samo jednu stranu vozila, recimo, samo desne točkove ili samo zadnji desni točak. Tako nešto je omogućavalo neverovatne manevre koje policija nije mogla da isprati. U praksi su takve kočnice značile da vozač može da skrene pri nekoj suludoj brzini i na skoro nemoguć način i tako se otrese patrole koja ga prati. Druga popularna stvar bio je prekidač ispod table kojim su se isključivali farovi i/ili zadnja svetla. Tako da žandari vijaju dva crvena svetla u mrklom mraku nekog bespuća koja odjednom nestanu pošto vozač iskoristi svoje „specijalne“ kočnice i pod pravim uglom uleti u šumu. Dok se policija osvesti, sve što može da nađe je oblak prašine i neprijatna tišina koja im se podsmeva u gluvo doba noći.

Pored toga što su moonshine automobili bili underground inženjerska čuda, glavni sastojak uspešnog šverca je ipak bio vozač. U pitanju su bili lokalnim seoski mangupi koji su kroz takve akcije doveli svoje vozačko umeće do savršenstva. Naime, pošto je reč o nepreglednim prostranstvima, vožnje su bile duge i pune opasnosti. Vozači su morali da budu koncentrisani, upoznati sa terenom, prečicama i opasnim mestima. Morali su da budu budni, spremni na sve i dovoljno hladnokrvni da zadrže auto na putu i kada oko njih zvižde meci, a policijski kruzer ih gura u provaliju. U takvim okolnostima, talenat i veština su bili jedino što ih je održavalo u životu, kao i poverenje u svog mehaničara koji je pripremio auto.

Baš te specifičnosti vozača moonshine-a dovele su do stvaranja druge američke legende NASCAR trka. Naime, krajem 40-ih godina, kad je moonshine bio u punom jeku, a ceo Jug mirisao na ilegalni viski, trke automobila na zemljanim stazama su postale jako popularne. Praktično svi trkači su bili moonshine vozači koji su vikendom, željni adrenalina, vozili jedni protiv drugih i to automobile kojima su preko nedelje švercovali. Zbog toga što su vozači bili vešti, a trke skoro kontakt sport, celo takmičenje je ubrzo postalo poznato. Ubrzo su počeli da pristižu i ozbiljniji sponzori. U ranim danima NASCAR-a, svi šampioni su bili iz redova moonshiner-a i imali su policijske dosijee. Recimo, 1956. godine, kada je NASCAR bio već ozbiljan sport, šest od top 10 vozača je u jednom momentu izostalo sa trka zbog odsluživanja zatvorske kazne! Naime, iako su trke donosile dovoljno novca takmičarima, ilegalni alkohol je donosio još više, a seljaci sa Juga nisu mogli da zaborave svoje korene.

Najživopisniji lik tog doba je bio Junior Johnson, NASCAR trkač i jedan od najpopularnijih vozača iz 50-ih i 60-ih. Od kad je znao za sebe, cela familija je bila u moonshine poslu, a i sam je kao tinejdžer počeo da pomaže ocu. Ostao je poznat kao moonshiner koji nikad nije uhvaćen u vožnji, tj. policija ga nikada nije stigla, ali je ipak odležao zatvorsku kaznu kad su ga uhvatili kako tovari flaše u svoj ’61 Chrysler NewYorker sa 413 Golden Lion motorom i preko 500ks. Ipak, nikad nije potpuno napustio svoju karijeru moonshiner-a iako je bio jedan od najpoznatijih i najplaćenijih sportista Amerike, pa je polovinom 60-ih ponovo uhapšen i onda je tadašnji predsednik Amerike morao da interveniše i pomiluje Johnsona, jer bi odlazak u zatvor tako popularne ličnosti postao nacionalni skandal. Danas je Junior u zasluženoj penziji i bavi se prodajom svog viskija, doduše, potpuno legalno, koji se zove Midnight Moon i predstavlja najbliže moonshine-u što se može kupiti. Nikad nije zaboravio odakle je došao i šta je radio dobar deo svog života, a autor je čuvene izreke: “Trkač se trka da bi pobedio nekoga i ako izgubi, ide kući. Moonshiner vozi da bi preživeo i ako izgubi ide u zatvor. Zbog toga, moonshiner-si su najbolji vozači koje je svet ikad video“.

Ipak, moonshine legendi je jednom morao doći kraj i cela scena je počela da slabi tokom 60-ih, da bi poslednji moonshiners-i nestali krajem te dekade. Policija je bivala sve organizovanija, automobili sve brži, radio stanice su postale standard u svim vozilima, a najbolji vozači su postali i najbolji trkači, pa je hajdučka loza moonshinersa je polako izumirala. Država, policija i zakoni su pobedili, ali to ne znači da su moonshinersi izgubili bitku, jer je iza njih ostala legenda neuhvatljivosti, igranja sa policijom i nadmoći na drumu. Najuspešniji krijumčari su postali i najpoznatiji i najbogatiji vozači i policajci koji su ih vijali kroz šume Juga su mogli samo da se grizu i psuju kad su ih videli na TV ekranima posle neke od NASCAR trka. Tako da, možda je država i izgurala svoje, ali moonshiners-i su bili i ostali jedini realni pobednici.

Danas, cela ova priča zvuči skoro neverovatno i u doba GPS navigacija na telefonu, satelitskih snimaka i policije sa svom mogućom opremom, praktično je nemoguće izvesti nešto slično. Osim toga, alkohol je potpuno dostupan i prilično jeftin. Ipak, u to vreme svet je još uvek bio velik, pojedinac ili grupa su još uvek mogli da se pobune protiv države, pa i da je pobede. Zbog toga moonshiner-se nikako ne bi trebalo posmatrati kao kriminalce, primitivne južnjake koji samo znaju da peku rakiju i jurcaju po prašini, nego kao svojevrsne hajduke, pobunjenike, zaštitnike sirotinje i borce za slobodu. Njihovo oružje su alkohol i automobili, a obeležje srednji prst kojim su mahali ispred očiju zakona, države i policije…

Autor: Vukašin Herbez