Koji Auto Bih SAMO Provozao?

Opa, ko se to nama vratio? Pa gde si Matija, sto godina te nema da odmerimo snage. Spreman si za još jedan poraz? Rođen si spreman! Šta imamo danas na stolu – Koji automobil bih SAMO provozao? Interesantno. Čekaj malo da razmislim. Automobil koji moram da izaberem mora da bude izuzetno poseban i jedinstven. Svaki automobil koji je proizveden u dva primerka ili više bih mogao i da posedujem. Realno – jedan muzeju, jedan meni. Šta bi to moglo da se pronađe tako retko i zanimljivo… Mora biti suluda snaga, preterana količina tehnologije i kretenska brzina. Neki mid-engine supercar? Ne, moram razmišljati van granica tih komercijalnih uspeha i neuspeha.
Hmmm… Ma šalim se, samo jedan auto mi pada na pamet. Pocepaću te ko homoseksualac Playboy, kao svinja masan džak, kao Putin svaki papir koji stave ispred njega. U pitanju je Alfa Romeo 164 ProCar. Boom! Jedan od najboljih one-off projekata u automobilskoj istoriji. Ovaj automobil je predstavljao pionirsku ideju koja je trebalo da pokrene čitavu lavinu sličnih automobila. Naime, Berni Eklston želeo je da pokrene jednu potpuno novu i vrlo zanimljivu takmičarsku grupu. Grupu S. U novoj grupi S takmičili bi se automobili koji bi spolja bili potpuno identični serijskim, bez aero-dodataka (osim spojlera na gepeku), a ispod te maske zapravo bi bio F1 bolid i sva tehnologija dostupna u to vreme. Sjajna ideja, zar ne?
Prvi u nizu tih automobila i pokazni model bila je ova Alfa. Monokok šasija je u sredini ugostila V10, po poslednjim normama Formule 1, koji je bio uparen sa šestostepenim menjačem (i rikverc). Četiri bregaste, četiri ventila po cilindru i sistem ubrizgavanja razvijen specijalno od strane Bosch-a je omogućio da ovaj motor proizvede preko 600 „konja“! Frapantne su dalje brojke. Težina celog vozila iznosila je 750 kg. Maksimalna brzina je izmerena i iznosila je 350 km/h. Ubrzanje do 100 km/h – pazi sad – DVE SEKUNDE! Zanimljivo je da je ovaj automobil razvijao veću maksimalnu brzinu od tadašnjih F1 bolida zbog bolje aerodinamike (što je u suštini samo bazni Alfin model).
Što se tiče spoljnog odela, tj. školjke koja je činila ovaj prototip Alfom 164, ona je iz tri dela. Hauba, prednja krila, branik i maska sa svetlima su izrađeni iz jednog dela, kao i sve od zadnjih vrata do gepeka. Prednja vrata su se uredno otvarala. Čak je postojalo mesto za suvozača. Ako je ovo moja dream vožnja jednog modela, mogu onda da te povedem da budeš moj suvozač kako bi osetio koliko si pogrešio sa tvojim izborom. Sve u svemu, ako postoji zločestiji automobil i auto koji bi više voleo samo da provozaš od ovog, onda dižem belu zastavu i polažem oružje.
P.S. Grupa S nikad nije zaživela, pa je tako ovaj automobil ostao unikat.

Živeli!
—————————————
Gde si Medo, šta je, smogao si snage za još jednu borbu, nije te dugo bilo… Bogami, ja rezultat više ni ne pratim, znam samo da ti nije lako u ovim našim okršajima. E pa tek sad ti neće biti lako, jer kad sam saznao koja nam je zapravo današnja tematika setio sam se jednog automobila koji prosto nema konkurenciju. Ne može niko i ništa da se poredi sa tim. Dakle, koji automobil bih SAMO provozao? Razmišljajući o zadatoj temi, shvatio sam da to mora biti nešto čega ima samo jedan komad, nešto što je čisto otelotvorenje zla, nešto što bih samo provozao jer se zapravo plašim tog pakla na četiri točka… Zaključak je jednostavan – u pitanju je Renault Espace F1. Ko bi se još usudio da provoza kiosk sa motorom i šasijom sa bolida Formule 1?
I to ne bilo kog bolida. Svi već znaju da Adrian Newey projektuje najbolje i najpobedničkije (ovo je verovatno prvi put da je ikad neko upotrebio ovu reč, ako ona uopšte postoji) bolide, i jedan od njih je svakako i Williams Renault FW15C, koji je Williamsu i Alainu Prostu doneo šampionske titule davne 1993.
Kako bi proslavili 10 godina od Renaultovog učešća u Formuli 1 kao i postojanja Espace minivena na tržištu odlučili su da 1995. Matri povere razvijanje ove rođendanske torte u vidu F1 kioska. Uzet je standardni Espace druge generacije, isečen mu je pod i nataknut je uz karbonska ojačanja karoserije na ultralaganu karbonsku šasiju.
V10 motor (kapiraš, kume, jubilej, 10 godina, 10 cilindara, ono, supercool fora) od 3,5 litra zapremine iz gorepomenutog bolida nije bio dovoljno jak pa su ga dodatno „nasvirali“ na 820 „konja“. Komplet vešanje je bilo pozajmljeno sa F1 bolida, kao i poluautomatski šestostepeni menjač, što će reći da je vožnja sigurno daleko od udobne. Ma šta ima veze jer… maksimalna brzina je 312 km/h, od nule do stotke se ubrzava za 2,8 sekundi. Za usporavanje sa 300 na 70 km/h mu treba samo pišljivih 60 metara. Nikako loše za jedan kiosk. Naravno, kiosk je dobio kompletan aerokit sa sve ogromnim krilom na zadnjem delu krova da ne bi odleteo.
Da bi se održao duh minivena i produbio kompletni apsurd, ostavljena su čak 4 sedišta unutra, što znači da bi mogao i tebe i još neke drugare da povezem, kao što je onomad Coulthard vozio Franka Williamsa. I sad ti meni reci – da li postoji nešto kretenskije na svetu od ovoga? Postoji li neko drugo vozilo što te više mami od ovoga da odeš i dobro se isprepadaš i izađeš presrećan iz istog? Svakako, kad te budem vozikao, i dok budeš sedeo nazad nemoj da guraš prstiće u motor, to je opasno!

Simpatična ti ova kutija, Matija. Samo mi nešto to sporo. Ok, ipak su izvukli maksimum iz jednog kioska, svaka im čast. Zato mi se i sviđa ovaj tvoj izbor. Ali, mislim da je pobednik jasan kao Alfa – hoću reći dan…
—————————————
Ih pa Medo, vidiš da smo gađali maltene istu stvar. Dobro, jeste, Alfica je nestvarna tvorevina, i priznajem, voleo bih da je provozam ili da me provozaš. Espace je ipak, po mom mišljenju, onako, više suluda varijanta. Nadam se da se slažeš…
 

Autori: Matija Dagović, Vukašin Medić

Naslovna ilustracija by Mali Iv

 
[yop_poll id=“11″]