C’était un Rendez-vous

Avgustovska zora 1976. godine i nestvarno puste ulice Pariza. Claude Lelouch se nalazi za volanom automobila koji juri praznim bulevarima stvarajući „underground“ istoriju filmske umetnosti i automobilizma, tokom vratolomne vožnje duge čitavih 8 minuta i 38 sekundi…

Danas praktično svako može da snimi “vozački“ video klip. Dovoljno je da zakači GoPro kameru ili telefon na branik, krov ili haubu svog automobila i da se provoza par krugova po gradu. Internet je prepun takvih manje ili više uspelih snimaka, a razni klipovi tog tipa polako počinju da nerviraju, poput bezbrojnih seflija razmaženih klinaca na Instagramu. Međutim, pre skoro četrdeset godina, pojavio se kratkometražni film “C’était un Rendez-vous“ kao prvi i najbolji snimak vožnje ikada zabeležen na traci i ultimativni vozački video, koji ima samo jedan kadar i nijedan dijalog, ali perfektno uspeva da ispriča romantičnu priču i ostane u sećanju svih koji su ga gledali.

Autor ovog filma je francuski režiser Claude Lelouch, jedan od prominentnijih filmadžija šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Romantična drama “Un homme et une femme“ (Jedan čovek i jedna žena) je bio njegov prvi blokbaster i film koji mu je doneo slavu, bogatstvo i pokazao njegovu veliku ljubav prema automobilima.

Naime, u tom filmu, glavni junak je trkački vozač, a scene vožnje su brojne. Možda se i ne sećate ovog filma – iskreno, pomalo je i dosadan, ali sigurno znate naslovnu numeru koja se i danas može ponegde čuti.

Lelouch je, zahvaljujući svom uspehu, zaradio i dovoljno novca da počne da ostvaruje svoje automobilske fantazije i ubrzo postao vlasnik predivnog Ferrarija 275 GTB. Tokom sledećih godina, snimio je mnogo filmova i živeo raskalašnim životom umetnika iz visokog društva. To žnači da je danju snimao, a noću jurio Ferrari-jem po Parizu, na kokainu i u pratnji golih, raspomamljenih i anonimnih lepotica.

Kada se, tokom snimanja filma “Le Chat et la souris”, 1975. godine, na setu zatekla žiroskopska kamera, Lelouchu je sinula ideja da je montira na prednji deo automobila i snimi kratak film u kome bi ispričao priču o jutru posle neprespavane noći, o automobilima, o pariskim bulevarima, o strasti, energiji i ljubavi. I to sve bez ijedne izgovorene reči.

Jedne avgustovske zore je to i uradio, snimivši “C’était un Rendez-vous“ i promenivši svoj život, istoriju kinematografije i pokazavši da umetnost i izraz ne moraju da budu komplikovani da bi bili efektni. Pogledajte ovaj film (preporuka je da pojačate zvučnike) da bi vam nastavak priče bio jasniji:

Ono što ste upravo videli je jedan od najdirektnjih primera “cinema verite“ i film koji govori toliko toga, ali ostavlja misterije koje traju do danas. Naime, iako je Lelouch smatrao ovaj film samo svojim hobi projektom, ipak je odlučio da ga objavi, ne sluteći da će nakon prvog prikazivanja biti predmet medijskog linča dežurnih moralista zgroženih bezočnim kršenjem svih saobraćajnih pravila i ugrožavanjem života nedužnih prolaznika kojih, ruku na srce, u pet ujutru baš i nije bilo puno na ulicama. Sve kulminira time da je Lelouch ubrzo uhapšen, a kopije filma konfiskovane. Ipak, i pored želje policije da režiser bude i optužen za nešto, to se nije desilo, jer niko nije mogao da dokaže ko je za volanom, koji je automobil u pitanju, kad je to snimljeno i ko je devojka na kraju. Nakon određenog perioda, strasti su se smirile, Lelouch je nastavio da snima dugometražne filmove i da krstari širokim pariskim bulevarima vozeći svoj Ferrari.

Iako praktično zabranjen “C’était un Rendez-vous“ ipak nije zaboravljen, bez obzira na to što je Lelouch odbijao da priča o njemu i da otkrije detalje. Među automobilistima su počele da kruže kopije filma nepoznatog porekla, koje su se prikazivale skoro tajno i pomogle da se legenda održi do danas. Ipak, 2003. godine, nakon skoro tri decenije ilegale, Lelouch je ustupio originalne snimke filma kompaniji Spirit Level Film koja ih je remasterizovala i objavila u DVD formatu, pruživši celom svetu priliku da uživa u ovom remek delu i inspirišući gomilu plagijatora.

Iako su se tokom godina nakupile brojne priče, legende i neistine o tome kako je snimljen ovaj film, danas napokon znamo sve detalje i to iz svedočenja samog Leloucha. Naime, prema legendi, automobil je bio Ferrari, a vozač Jacques Laffite, trkač iz Formule 1 i dobar prijatelj režisera. Međutim, to nije tačno, za volanom je bio baš Claude, a automobil je bio Mercedes W116 450SEL 6.9.

Ovaj Mercedes nije slučajno izabran i reč je o najjačoj i najbržoj limuzini tog doba. Pored snage i performansi, 450SEL 6.9 se odlikovao vazdušnim vešanjem i vanserijskom udobošću što je za kameru montiranu na prednjem delu bilo veoma važno. Iako je reč o limuzini od dve tone, V8 motor od 6.9 litara snage 285 ks i čak 550 Nm, pruža više nego dovoljne performanse za ovakav zadatak uz maksimalan komfor i stabilnost vazdušnog ogibljenja.

Iako Lelouchov Ferrari nije učestvovao u snimanju, on je dao „soundtrack“ i ako poslušate zvuk motora, sigurno ćete primetiti da to nije brundanje velikog V8 agregata nego vrisak turažne V12 mašine. Osim toga, jasno se može primetiti menjanje brzina i na dugačkim pravcima se stiže čak do petog stepena prenosa koliko 275 GTB i ima, dok Mercedes poseduje tro-stepenu automatiku.

Verovatno je, prilikom premijere 1976. godine, publika bila zapanjena brzinom kojom se misteriozni automobil kreće, ali sa današnje distance, možemo konstatovati da Lelouch i nije baš tako jurio. Cela maršruta je dugačka oko 10 km što znači da je prosečna brzina bila 77 km/h. Ako se obrati pažnja na objekte i druga vozila koja se prestižu, vidi se da razlika u brzini nije velika, a prema procenama, Lelouch je dostizao od 140 do 150 km/h na pravcu, što nije baš strašno. Ako znamo da je maksimalna brzina Mercedesa 450SEL 6.9 preko 200km/h, onda je jasno da gas nije bio pritisnut do kraja. Doduše, Lelouch je prolazio kroz crvena svetla bez kočenja i peo se na trotoare, što je zaista ekstremno opasna vožnja. Ipak, bez obzira na sve, sam utisak brzine i dinamike je fantastičan.

Ovakav poduhvat nije moguće ostvariti sam i Lelouch je imao malu grupu pomagača – dva tehničara koji su mu pomogli da montira kamere i koji su dobili zadatak da toki-vokijima javljaju da li je sigurno proći kroz crveno svetlo na zahtevnijim raskrsnicama. S obzirom na ondašnju tehnologiju komunikacija, ne treba da čudi da toki-voki nije radio i da je je Claude prošao kroz te raskrsnice na slepo, pod punim gasom i sa maksimalnim rizikom. Ne treba zaboraviti glavnu i jedinu žensku ulogu u filmu i misteriozna devojka koja se pojavljuje na samom kraju je Gunilla Friden, tadašnja Claudova ljubavnica.

Međutim, kako je moguće da danas uz svu moguću tehnologiju, odlične kamere, dronove, montažu i daleko brža kola niko ne uspeva da snimi ništa ni približno tako dobro? Jednostavno, svi greše u pristupu. “C’était un Rendez-vous“ nije automobilski film niti je njegov smisao vožnja, bez obzira što tako deluje na prvi pogled. Tih 8 minuta su čista ljubavna priča, a automobil je samo sredstvo, rekvizit i dekoracija i služi da podcrta emociju i strast koja “vozi“ anonimnog junaka da u cik zore preseca Pariz da bi se našao sa ljubavnicom. Zbog toga i pogađa u podsvest svakog ko je bar jednom osetio tako nešto. Lelouch je majstorski prevarant. Gledaocu “prodaje“ automobil i vožnju kao glavni momenat, jer je to što posmatrač vidi. Međutim, ono što se oseća je požuda, a to je, pored moći, možda najjači “high“ poznat čoveku. Zato je “C’était un Rendez-vous“ jedno od retkih ostvarenja koje gledate očima, ali osećate srcem i jedva čekate da zbog nekog opet prođete kroz crveno svetlo…

AUTOR // Vukašin Herbez