Connoisseur Almanah: Interceptor

U četvrtom poglavlju bih nastavio sa obilaskom ostrva bitnih za automobilsku industriju. U ovom slučaju je poseta jednom potpuno sumanutom hibridu kalemljenom sa više strana, uz probrane najbolje sastojke. Stvorili su jednu novu sortu, jednog grubijana… Britanska istorija i nasleđe su jako kompleksni, jako bogati i jako zanimljivi, i toliko je toga specifičnog što je protkano kroz svakodnevne živote ostrvljana. Mnogo toga se razlikuje od celog sveta, i mnogo toga ne razumemo.
 
Neke segmente njihove tradicije i ne možemo baš svrstati u nešto što bi strastveni automobildžija aminovao. Sedim, pijem čaj, izađem napolje da idem da radim na svom novom automobilu i shvatim da je pala kiša. Uh, bilo bi bolje da se vratim po kišobran. Jolly good. Metiljavo, unjkavo, mlitavo… to su epiteti koji mi padaju na pamet kada bi valjalo opisati klasičan stereotip Britanca. I nisu baš nešto inventivni kada treba nekakav naziv automobilu podariti (Lotus je jedan retki izuzetak).
Interceptor. Presretač, u slučaju da vas ima koji baš ne znate engleski. Vrlo zvučna, moćna, zla i podmukla reč. Tako treba da se zovu sportski automobili. Čak i ako ga nikad niste videli, kad čujete to ime zamišljate nekog zlikovca, praktično kriminalca među automobilima. U pitanju je druga iteracija automobila, jer prva „generacija“ je bila bezlična buhtla na drvenoj šasiji. Dobro, nije baš tako, ali svakako ni vizuelno, ni mehanički, a ni brojčano, ni približno bitan kao Interceptor druge generacije.
Predstavljen svetu 1966, Interceptor se proizvodio deset godina, i za to vreme zdelali su nekih 6 soma i 400 komada (morao sam izostaviti 8 primeraka iz tačnog iznosa zbog aluzije na omiljenu kafanu). Dakle, ni tamo ni ovamo, nije baš da je redak, ali opet nije ih ni toliko mnogo ostalo, što znači da im vremenom raste cena, lagano, ali sigurno. Super, samo i da ga imam ne bih ga prodao nikad. Mislim da je Interceptor jedna od najluđih stvari koje smo ikad dobili sa Ostrva (u rangu sa Iron Maiden).
Grubu osnovu su Britanci uradili sami, ali su vrlo dobro znali da na domaćem terenu nema toliko moćnog srca koje će pumpati ovaj sofisticirani GT do tempa kojim bi oni voleli da se on inače lagodno kreće. Izbor je pao na uvoz Chryslerovih V8 motora iz Amerike. Jeste da nisu u pitanju čuveni Hemi motori, ali to ne umanjuje bitnost i ludost cele priče. Britanci su pametno birali i igrali su se sa raznim varijantama motora zapremine od 6.3 pa sve to 7.2 litara, sa različitim konfiguracijama karburatora. Iz ovoga se izvlačilo preko 350 „konja“, što je za ono vreme bilo i više nego dovoljno.
Brzine i ubrzanja nisu sad da padamo na zadnjice, ali ne zaboravimo da je ovo bio jedan prefinjeni GT, nakrcan luksuznom opremom. Ipak je razvijao blizu 230 km/h i dospevao do stotke za manje od 7 sekundi. Dakle, kao današnji hot hatchevi. Ali sa mnogo više ličnosti, harizme i posebnosti. Šlag na tortu je činjenica da su Britanci i kod vizuelnog aspekta igrali na sigurnu kartu. „Ko pravi najlepše automobile? Italijani. Ništa, cimamo žabare da nam odrade linijicu kako treba.“ I odradili su.
Carrozzeria Touring je odradila jedan neverovatan posao. Italijanske proporcije, šarm i lepota su neosporno prisutne, ali automobil i dalje ne izgleda italijanski. Vrlo čudan zadnji kraj i staklo aludiraju na nešto potpuno drugačije. Britansko otmeno i gospodsko držanje je takođe vrlo naglašeno, uz vrlo jasne naznake da je Jensen u bliskom krvnom srodstvu sa američkim mišićavcima. Čak je napravljeno i kabrioleta, ali u daleko manjem broju. To za ove kojima se ne sviđa ovaj hatchback/shooting break/call it what you will zadnji deo. Dok ga gledamo, vrlo je jasno da je u pitanju vrlo moćan, brz ali i udoban automobil. Da li je Jensen uspeo da ukrštanjem i kalemljenjem spoji sve najkvalitetnije elemente u jednu lozu? Vreme će pokazati, priča se da će uprkos silnim promenama vlasnika i brojnim vaskrsavanjima kompanije konačno da se podignu iz mrtvih i iznedre dostojnog naslednika.
 

Autor: Matija Dagović

Fotografije: AutoWP.ru