Connoisseur Almanah: Osmos

Švajcarska. Šta vam prvo pada na pamet? Gurmani će da se uhvate za čokolade i sireve. Gadget freakovi i muškarci od ukusa će do sutra da nabrajaju najprestižnije i najvažnije proizvođače satova. Mi bubnjari ćemo da se kunemo u Paiste činele, a profesionalni vozači će da se bune kako su baš u Švajcarskoj najrigoroznija ograničenja i kazne, uprkos činjenici da je broj kolekcionara i egzotičnih jurilica pozamašan…
 
Niko od vas se sigurno neće setiti nekog bitnog švajcarskog automobila (nemojte sad da mi bunarite Hispano Suiza, to je bilo pre dve milijarde godina). E ima jedan psihopata, neki ga znaju, neki ne…
Tehnički gledano on je još jedan u nizu suludih Italijana, ali se još kao mladić skrasio u Neuchatelu u Švajcarskoj. Molim vas, ustanite i uz duboki naklon pozdravite gospodara bizarnosti. Francesco Zefferino Sbarro. Za prijatelje samo Sbarro. Nema nikakve veze sa pizza franšizom iz Amerike a i da je imao sigurno bi ga do sad oterali jer bi verovatno na neki način inkorporirao nuklearnu fiziku u savršen recept za paradajz sos.
Iako je čovek koji je zašao u svoju osmu deceniju života, ne namerava da se zaustavi. Kroz svoju bogatu istoriju je svetu podario mnoge divne i mnoge grozne automobile. Učio je od malih nogu i petljao sa svim vidovima mehanike, radio po trkačkim timovima, kalio zanat i upijao na sve strane da bi bio ovo što je danas. Ima nekoliko svojih dizajnerskih škola i instituta gde svoje bizarno znanje i borbeni duh prenosi na sve studente koji su željni izazova. Na svakom Ženevskom sajmu pokazuje svoje kreacije i kreacije svojih studenata, koje neretko nastaju samo da bi dokazali da nema toliko suludog projekta koji oni ne mogu da realizuju.
 
Kroz istoriju je stvarao raznorodne automobile. Neki su bili replike postojećih kultova (ni manje ni više nego Bugatti Royale i BMW 328, među mnogim drugima), neki su bili nakaradne prerađevine postojećih automobila, neretko van svih granica ukusa, neki su bili samo stilske vežbe… A neki su pomerali granice univerzuma.
Časopis „Auto“ je objavio njegovu sliku davne 1989. u sklopu izveštaja sa sajma iz Ženeve i to je bila ljubav na prvi pogled, iako sam bio previše mali da bi shvatio šta imam pred sobom. Sbarro je tada predstavio jedan od onih toliko revolucionarnih automobila koji vas teraju da se pitate „šta bi bilo kad bi bilo“.
 
Osmos. Opet ja sa imenima, znam to je mnogima nebitno, ali meni je oduvek bilo vrlo zanimljivo i od velike važnosti. Zvuči tehnički, futuristički, napredno i mistično, zar ne? Tako i izgleda. Osnovna silueta je postulat klasične mid-engine škole hiperautomobila, i ako izuzmemo nekolicinu stilskih elemenata koji za današnje pojmove odudaraju svojom nezgrapnošću i disproporcijom, imamo pred sobom jednu vanvremensku, egzistencijom univerzuma izvajanu skulpturu.
Dečački duh Osmosovog tvorca mu je podario vulgarne art deco cevi izduva, koje se poistovećuju sa maštom dizajnera zaposlenih u kompaniji Hot Wheels. Moja žena kaže da izgleda kao da ima mnoštvo piercinga na poklopcu motora. Da, to je upravo to. Nežna, gotovo maženjem dobijena forma, presvučena preko sirove snage. E to je Osmos.
 
Ali ono što je najbitnije tek dolazi. Da ne zaboravim, motor pod poklopcem i tim divnim izduvima je Jag V12, ali nije to toliko presudno, verujte mi. Pazi sad. Svi ste gledali Tron: Legacy i odlepili na one bajkove bez felni što svetle i tako to. E, pa… Osmos je to imao pre 25 godina, ali ne kao foru, nego stvarno. Radi, funkcioniše. Gospodin Sbarro je izmislio i patentirao takozvani orbitalni točak, koji praktično nema nikakvu glavčinu, felnu i sve ono što smo navikli da vidimo na svim točkašima.
Osovina je praktično istog prečnika kao sam točak i nastavlja se direktno na isti, koristeći vrlo osetljivu i preciznu tehnologiju zasnovanu na dve komponente. SKF je bio zadužen za razvijanje i proizvodnju lagera enormno velikog prečnika. Mnoge su prednosti i mane ovakvog sistema u odnosu na konvencionalne. Gravitaciono težište je mnogo niže, održavanje je mnogo lakše, hlađenje i pouzdanost kočionih sistema navodno mnogo bolje… Ali, masovna proizvodnja bi bila basnoslovno skupa ako ne bi uleteli neki veliki konglomerati u celu priču. Pošto sada mnogi od vas možda prvi put ovo vide, jasno je da se to nije desilo. Takođe, sam prenos snage je vrlo diskutabilan ako se ne koristi lanac. Patent je prodat drugoj kompaniji, uz obećanje da će se nekad udružiti i raditi intenzivnije na celom projektu.
Uvek sam bio za alternativna rešenja i uvek sam visoko cenio čudake koji misle izvan kutije, darivajući svet svojim divnim kreacijama. Sbarro je jedan od takvih. Kako li živi i razmišlja tvorac ovakvih umobolija kad mu pokažu bilo koji aktuelni koncept, novitet ili novi „obećavajući“ vid tehnologije?
 

Autor: Matija Dagović

Fotografije: AutoWP.ru