Connoisseur Almanah: OX99-11

Posle sunca dođe kiša. Yin i Yang, smenjivanje kosmičkog balansa. Nakon pompeznog uvoda u moj mali almanah, koji je odisao romantikom, raskalašnošću i strastvenoj ljubavi prema italijanskoj kulturi, obreo sam se na kišom zasutom japanskom ostrvu. Mangusta je bila izuzetno ukusno parče egzotike, nešto kao marakuja ili avokado, ovo sad…? Ovo je sushi napravljen isključivo od sastojaka koje ne treba ni da pokušavamo da izgovorimo. Ovo sad je – Yamaha OX99-11, drugo poglavlje, hladan pogled iz prošlosti u daleku budućnost.
Kao i prošli put, jednostavno bi valjalo da prvo budete svesni nekih bitnih činjenica. Sve što Yamaha dotakne, pretvara se u zlato. Dobro, skoro sve. Većina ljudi Yamahu zna po vrhunskim motociklima. Ali, pošto se bavim muzikom mogu da vam iz prve ruke potvrdim da počevši od klavira, preko bubnjeva pa sve do duvačkih instrumenata, muzičari ime Yamaha uvek izgovaraju sa dubokim poštovanjem i uvažavanjem. To je prosto jedna od ONIH kompanija, neverovatnih ali istinitih.
Ekipa iz Yamahe je počela davno da petlja sa automobilima, praktično izradivši ceo model 2000 GT za Toyotu, sa akcentom na motor. Krajem osamdesetih su se upustili i u Formulu 1, mada nije baš urodilo plodom. Povukli su se bili, ali su za sezonu 1992. grunuli jače nego ikad, sa motorom OX99. To je ovaj što nas zanima.
Za razliku od romansirane biografije iz prošlog poglavlja, ime je zanimljivo koliko i poslednji model veš mašine, i ako ste pratili tekst, setićete se da je vezano isključivo za motor koji pokreće ovog monstruma.
OX99 je bila potpuno nova generacija V12 motora razvijana za Formulu 1, pod okriljem posebnog, isturenog odeljenja Ypsilon Technology, stacioniranog u Britaniji, što je i uobičajeno za sve kompanije koje petljaju sa Velikim Cirkusom. Yamahini apetiti su porasli i razvili su ambiciju da svetu ponude beskompromisni trkački auto koji bi praktično bio legalni bolid za ulicu. Linija možda izgleda nezgrapno u odnosu na današnje standarde hiperautomobila, ali Takuya Yura je stvorio jedan oblik koji je svojevrstan hibrid borbenog aviona, bolida Formule 1 i nekakvog pretećeg insekta.
Ispod ručno izvajanih aluminijumskih panela se nalazila karbonska šasija, ne bitno različita od tadašnjih bolida Formule 1. Sedišta su raspoređena kao kod borbenog lovca, jedno iza drugog, a i uspešno aludiraju na činjenicu da je Yamaha ipak prvenstveno proizvođač motocikala. Posle petljanja sa Nemcima, kompletan razvoj projekta je preusmeren na IAD, kultnu britansku inženjersku kompaniju koja je sarađivala sa brojnim automobilskim proizvođačima kao konsultant.
Zanimljiva je činjenica da je iza celog projekta stajalo Yamahino sportsko odeljenje, zaduženo za sportsku opremu i rekvizite, a ne ovi strojari iz motociklističkog dela firme.
Elem IAD je ručno izradio 3 prototipa: jedan crni, jedan crveni i jedan neofarbani, kao i jednu demonstracionu šasiju. 3.5 litarski V12 je isporučivao cirka 400 konja i vrteo se do 10000 obrtaja, a snaga je bila isporučivana samo na zadnje točkove putem šestostepenog manuelnog menjača. Maksimalna brzina je bila preko 320 km/h, uz osvrt na činjenicu da se ovo sve dešava 1992., dakle pre nego što je McLaren F1 predstavljen. Šta bi bilo da je Yamaha uspela?
Izmenio bi se svakako tok istorije, barem kada su hiperautomobili u pitanju… Ali nije uspela. Saradnja sa IAD ekipom je neslavno okončana, i preusmeren je ceo projekat na gorepomenuti Ypsilon Technology koji se do tada bavio samo servisiranjem motora za Formulu 1. Dato im je samo 6 meseci i osetno skresan budžet. Kada se uzme u obzir da se sve poklopilo sa tadašnjom ekonomskom krizom u Japanu, jasno je da se od cele stvari ubrzo odustalo, uz obećanja da će se na projektu rad nastaviti kada dođu neka prosperitetnija vremena. Draga Yamaha, klaviri su vam stvarno divni, to ste doktorirali, hajd’mo sad vratiti se na ove lepote i pokazati svetu da ima i Japan šta da kaže na temu Paganija, Koenigsegga, Zenvoa i ostalih drugara.

Autor: Matija Dagović