Dakar Rally – Vulgaran Prikaz Moći

Mnogo pre popularnih trka kočijama u antičkoj rimskoj i grčkoj kulturi, čovek je imao veliku glad za takmičenjem, brzinom i opasnošću. Kroz vekove ta želja je ostala nepromenjena, ali vozila i tehnologija su se drastično promenili, a broj takmičenja je značajno porastao. I tako, dok ovde u Evropi imamo priliku da gledamo veliki broj trka na stazi, relija po seoskim putevima ili razne drift i drag događaje – jedna sasvim drugačija trka se odvija na drugom kontinentu, gde su smrt i uništenje skoro zagarantovani.
Cela ova ludnica, danas poznata kao Dakar reli, počela je kasnih sedamdesetih u umu jednog francuskog motocikliste, Tieri Sabina, kada se izgubio u pustinji Tenere na jugu Sahare tokom Abidjan–Nice relija. Većina ljudi bi u takvoj situaciji paničila ili umrla (ili verovatno oboje), ali Sabinu je umesto toga sinulo da bi pustinja mogla biti idealna lokacija za održavanje trke izdržljivosti, u kojoj bi mogao da učestvuje svako, bez obzira na iskustvo. Da li je sve to nastalo kao rezultat neke halucinacije usled previše vremena provedenog na suncu – nikad nećemo saznati…

Ali tačno to je i uradio 1979. godine – organizovao je prvi Pariz–Dakar reli, u kome su učestvovala 182 vozila od kojih su samo 74 stigla do kraja puta dugačkog skoro 10 hiljada kilometara, a čovek koji se prvi okitio titulom bio je Cyril Neveu na svojoj Yamahi 500XT. Sve do 1994. godine trka je zadržala svoju relaciju od Pariza do Dakara, sa određenim izmenama putanje, a 2001. Pariz se poslednji put pojavljuje u istoriji ovog relija.
Koliko je raznolik teren kojim prolazi Dakar karavan, skoro toliko su raznolike i klase vozila. Za razliku od drugih šampionata na koje smo navikli, ovde možemo videti tri posebne klase – motore, automobile i kamione, sa svojim podklasama koje su imale različite nivoe modifikacija. Prema tome, neki kamioni su imali po dva motora sa kombinovanim režimom snage koja je dostizala i preko 1000 „konja“. A od 2009. godine kvadovi, koji su do tada bili podklasa motora, postali su zasebna klasa.
Ova vrsta različitosti vozila dovela je do toga da se mnogi vozači oprobaju u više klasa, ali samo dvojici Francuza i jednom Špancu pošlo je za rukom da ostvare pobedu i u automobilu i na motociklu – Hubert Auriol, Stephane Peterhansel i Nani Roma koji je ove godine zabeležio svoju prvu pobedu u automobilu vozeći za Mini All4 Racing i tako postao jedini takmičar koji je ostvario pobedu na oba kontinenta. Ovo takmičenje nije bilo strano ni ženama, pa je 2001. Jutta Kleinschmidt postala prva žena koja je pobedila na Dakaru u svom Mitsubishi Pajeru.

Osim ovako raznolikih klasa, veliki deo svoje popularnosti Dakar duguje i pravilu koje dozvoljava učestvovanje amaterima. Čak 80 % takmičara spada u ovu kategoriju (!), a novac, kao i iskustvo u reliju veoma su bitni u kvalifikacijama. Sama prijava na reli košta oko 18 hiljada dolara, a pored toga tu su i troškovi putovanja, vozila, goriva, podrške, hrane, smeštaja i mnoštva rezervnih delova koji će vam sigurno trebati. Dakle, ili ste truli milioner, ili dižete kredit koji će i vaši unuci otplaćivati ili igrati lutriju negde preko i nadate se premiji. I sve to da biste se ubili negde u sred pustinje. Da li je u pitanju čisto ludilo ili samo ekscentričnost?
Čak i sa savremenim vozilima, komunikacionim tehnologijama i velikom količinom iskustva niko ne ostaje pošteđen, i živote su gubili i amateri i profesionalci. Do danas je poginulo više od dvadeset pet takmičara u nesrećama, pobunama, napadima, a čak i od nagaznih mina. Smrt se širila i van samog karavana, pa je broj žrtava dostigao preko četrdeset ljudi, koji čak nisu ni bili takmičari već razni novinari, gledaoci, prolaznici i pešaci. Čak je i sam osnivač relija poginuo kad mu se srušio helikopter iz kog je posmatrao trku 1986. godine.
Kontroverza koja oduvek prati Dakar se još više produbila 2008. godine kada je četvoro francuskih turista bilo ubijeno u Mauritaniji nedelju dana pre samog početka trke. Al Kaida preti terorističkim napadima na ceo karavan i pada odluka da se reli ukine. Bilo je pitanje da li će se ikada više održati Dakar, pošto nije delovalo da će se atmosfera u Mauritaniji smiriti u skorije vreme.

Na sreću, ubrzo je ova ideja bila zaboravljena i 2009. ceo karavan se prebacio u Južnu Ameriku gde je ostao do danas. Kretalo se iz Buenos Airesa u Argentini, pa se išlo kroz dobar deo Čilea sve do obale Pacifika i nazad, a u poslednje dve godine se pridružio i Peru kao domaćin trke, a glavni grad Lima je postao deo rute.

Ove godine Dakar je zaobišao Peru, a motociklisti su imali priliku da posete i jug Bolivije dok su takmičari u automobilima i kamionima imali nešto drugačiju rutu, pa su ostali na severu Argentine. Uslovi u Južnoj Americi su bili za nijansu blaži od onih u Africi u smislu poboljšane bezbednosti, ali uprkos tome visoke temperature koje su dostizale preko 40 stepeni i nagle promene nadmorske visine nisu nimalo olakšavale posao.
Čitava ruta je, naravno, podeljena na više etapa, gde vozači prelaze čak blizu hiljadu kilometara na dan u krajnje neprijatnim uslovima. Verovatno vam kroz glavu prolazi ideja da hiljadu kilometara nije ništa. Na ekskurzijama u srednjoj školi ste prešli više. Istina, ali po uredno asfaltiranim drumovima. Ma i putevi Srbije, dok se vozite u patosiranom automobilu sa tvrdim vešanjem, deluju kao uspavanka za laku noć u poređenju sa peščanim predelima Sahare ili Atakame, gde se nikad ne zna kad će da iskoči neki kamen da vam poželi dobar dan i srećan put! Napadnite dinu previše brzo i vaše vozilo i vi ćete završiti uvaljani u pesak kao pohovana palačinka.
Da bi se stvari još malo zakuvale uvedene su čak i maratonske etape, pa se može desiti da jedna etapa traje čak dva dana! Kao što bezbednosno vozilo u Formuli 1 smanjuje razliku između konkurenata na stazi, tako i na Dakaru postoji pravilo da isključivo vozači smeju da popravljaju svoje vozilo tokom etape, pa se može desiti da veliki profesionalni timovi i nemaju neku veliku prednost nad slabije opremljenim amaterima. Pošto je takođe dozvoljeno takmičarima da pomažu jedni drugima tokom maratonskih etapa, Dakar je zbližio dosta ljudi i stvorio mnogobrojna prijateljstva, time pruživši dokaz da se ne vrti sve oko suve dominacije nad konkurencijom.

Na kraju svake etape, u sred pustinje diže se grad osvetljen halogenim lampama i 24 sata kasnije nestaje u prašini. U ovom fantomskom gradu možete dobiti flašu vina i nešto da pregrizete, lekarski pregled, ponekad tuširanje ili bar kofu s vodom i Red Bulova koliko god možete da ponesete. Stanovništvo ove naseobine uključuje stotine administratora, kuvara, lekara i novinara, kao i stotine trkača sa svojim timom mehaničara. Tokom čitave noći sve bruji i zveči, vozila se rastavljaju, popravljaju, sastavljaju, turiraju. Motori urlaju, generatori tutnje, mehaničari viču na dvadeset različitih jezika. Prizor vredan filmskog platna.

Mnoge trke i trkački događaji zahtevaju dosta od svojih učesnika i njihovih mašina. Na primer, u Formuli 1 takmičari satima trpe velike G-sile, bore se sa koncentracijom i dehidratacijom. Ser Džeki Stjuart je nazvao Nurburgring „zelenim paklom“ sa dosta opasnih krivina, ali Dakar je na daleko višem nivou opasnosti i teško da se bilo kakva konvencionalna trka može meriti sa time. Ovaj reli ludila i bezumlja navukao je bes islamskih terorista, ostavio pristojan broj evropske buržoazije nasukane na peščanim dinama u Sahari, napravio štetu vrednu stotine miliona dolara i sahranio brojne nesrećne žrtve.
Vatikan ga je nazvao vulgarnim prikazom moći, a mediji obeležili kao krvav sport iz romana naučne fantastike i najopasniji legalan događaj na svetu koji ne bi trebalo više da se odigrava, ako postoji imalo zdravog razuma.

Zdrav razum je dosadan, a ludilo je previše blaga dijagnoza za čoveka koji će da potroši omanje bogatstvo da bi patio i stavio život na kocku. Nešto sasvim drugo je u pitanju. Dakar je jedna zavodljiva i prevrtljiva ljubavnica, a slava koju stidljivo obećava je tako primamljiva. Kao što je i sam Sabine na početku rekao, ovaj karavan je izazov za one koji idu, a san za one koji ostaju.
 

Autor: Tijana Milovanović

Fotografije:1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11, 12, 13, 14, 15, 16, 17, 18

Žurke, trke i bele linije

Svako od nas je, sigurno bar jednom u životu, u šali kovao neki plan o velikoj krađi, krijumčarenju, iznudi, prevari ili nekoj sličnoj vrsti sitnog ili krupnog kriminala, sa prijateljima uz flašu ‘ladnog piva. Sve, samo da se lako i brzo dobiju velike količine novca. Čekati sedmicu na lutriji da padne s neba, ili slati Maradoni video-poruke u kojima tugaljivo opisujete kako su vam hitno potrebne pare za operaciju, to su ćorava posla. Ali preterati više od 800 kg droge iz Argentine u Španiju, i to u jednom kamionu podrške na Dakar reliju, savršeno kamuflirani među brojnim takmičarima, to je prava stvar! Morate priznati, ovo vam nikad ne bi palo na pamet.

Naime, neko u Španiji se ipak setio toga pre neke četiri godine, a kako je išla sezona žurki na Ibici, moralo se misliti na ljubitelje klabinga i opojnih droga. Lepo pripremljen i spakovan kamion je stigao prazan u Argentinu, gde mu je na lokalnoj farmi između dve etape napakovano u pod 814 kg kokaina, 15.000 tabletica ekstazija, 4,5 kg hašiša, dva pištolja i oko 64.000 dolara u kešu. Molim lepo, za svakog po nešto.
Trku su uredno završili ali na njihovu, a i na žalost željnih mušterija, neko ih je ocinkario i po povratku u Bilbao bivaju uhapšeni. Sva ta muka i kotrljanje u pesku za džabe. Bar su iz prve ruke videli i osetili sve čari Dakar relija i imaće o čemu da se hvale u zatvoru. Ali ne lezi vraže. Ove godine, poučen iskustvom svojih kolega, deo Epsilon tima iz Španije se ohrabrio na ovakav potez i ponadao uspehu. Ipak, pronađeno je više od tone kesica kokaina raspoređenih u svih osam i dva rezervna točka njihovog Mercedesa, kao i u servisnom vozilu, pa je „posao“ vredan oko 270 miliona evra pao u vodu. Iz ovoga možemo izvući tri važne pouke – konzumiranje pshioaktivnih supstanci je loše, dilovanje nije ništa bolje i ne dajte Špancu da vam balansira točkove.