DeLorean DMC-12 – Povratak u budućnost

Automobili iz snova koji se pretvore u noćnu moru nisu uopšte neobična pojava u automobilskoj istoriji. Samo pogledajte bulevar izgubljenih snova britanske industrije i biće vam sve jasno. Jedan od tih ozloglašenih automobila je bio i DeLorean DMC-12, jer – ako govorimo o vozilima koja su otelotvorenje nadanja i ambicija svojih stvaralaca, a koja su ipak doživela spektakularan neuspeh – onda se malo njih može uporediti sa ovim sportskim automobilom od nerđajućeg čelika.

Realizacija velikih snova obično kreće tako što zatvorite oči, zaletite se, skočite u provaliju sa entuzijazmom u stilu „nek’ ide život”, i nadate se da vas negde dole čeka velika trambolina koja će vas lansirati među zvezde, sve do ostvarenja tih snova. Izgleda da se John Zachary DeLorean prilično lako, bez mnogo razmišljanja, odlučio na ovakav korak. Da se razumemo, odricanje od nečega što je bilo siguran posao i zagarantovan uspeh, može se desiti samo u nedostatku razmišljanja. Naime, John je bio na visokoj poziciji u GM-u, i ostavivši iza sebe neke veoma uspešne izvedbe poput Pontiaca GTO i apsolutno prelepog Firebirda, postojala je velika šansa da završi u samom vrhu kompanije.
Razlog za napuštanje ovakvog položaja, koliko god da se nekima činio ludačkim i neshvatljivim, u stvari je bio veoma jednostavan – osnivanje sopstvene kompanije i proizvodnja automobila kakvog GM nikad ne bi napravio. Od samog početka DeLorean je tačno znao šta želi i angažovao je inženjerskog gurua Billa Collinsa da mu pomogne u tom ostvarenju. Impresioniran BMW-ovim CS kupeom (E9), John je odlučio da napravi automobil koji će zadovoljiti sličnu grupu potrošača. Mada, DeLorean je ipak otišao malo dalje nego što je u početku bilo zamišljeno. Ali tako je to sa snovima, nikada ne znate gde će vas odvesti.
Stvari su 1973. i tokom 1974. već počele polako da se kristalizuju, i konačno je predstavljen plan iako je nova kompanija pod nazivom DeLorean Motor Company bila osnovana tek naredne godine. Prototip, za čiji dizajn je bio zadužen Giorgietto Giurgiaro, postao je medijska senzacija, i sad je „samo” bilo potrebno naći dovoljno sredstava da se pusti u proizvodnju. Skupila se solidna količina novca, što od raznih biznismena kojima su ponuđene akcije u kompaniji, što od raznih holivudskih zvezda kojima se projekat dopao, što od kredita, ali ipak je falilo još dosta. Na kraju, nakon propale opcije da se automobil proizvodi u Portoriku, ceo projekat je završio u Velikoj Britaniji blizu Belfasta, na području razorenom nasiljem, bedom i nezaposlenošću. Tamošnjem ministarstvu rada nije dugo trebalo da se odluči, i DeLorean je 1978. godine dobio mesto gde će moći da ostvari svoj san – fabriku u Dunmurryju.
Uveliko je počelo da se radi, a razvoj projekta koji je dobio ime DMC-12 je (logično) pripao Lotusu i posedovao je šasiju skoro identičnu Espritovoj. Shodno tome imao je i nezavisno vešanje na obe osovine, pa se veoma dobro ponašao na putu, bio je čak i prilično udoban i prostran, a povrh svega toga i veoma atraktivan zahvaljujući svojoj najprepoznatljivijoj osobini – panelima od nerđajućeg čelika prikačenim na karoseriju od fiberglasa. Gullwing vrata su doprinosila atraktivnosti i prepoznatljivosti, ali su pored toga bila i veoma praktična jer je bilo potrebno veoma malo mesta da bi se širom otvorila, što je bilo veoma korisno na pretrpanim parkinzima. Ipak, zbog toga, DMC nije imao prozore kao svi normalni automobili, već u stilu Countacha, proreze na staklu koji su bili dovoljno mali da se normalno spuste.
DMC-12 je konačno, 1981, ugledao svetlost dana i na prvu loptu, sve je to lepo izgledalo… Već na drugu, bio je prepun mana. Prvo, kvalitet izrade u početku je bio blagi užas, pošto dobar deo zaposlenih na traci u fabrici pre ovoga nikad nije ni imao posao. Drugo, čelični paneli koji su ujedno bili i njegova najveća vrlina, nekima su predstavljali problem jer ih je bilo veoma teško ofarbati, pa je postojao strah da će se sva ta prepoznatljivost izgubiti u jednoj velikoj masi identičnih automobila. Ovi problemi su, doduše, usput, tokom kratkog životnog veka ovog modela bili rešeni – radnici su naučili kako pravilno da sklope automobil i dodate su neke sitnice koje su malo više personalizovale DMC (druga boja enterijera, različiti stilovi haube, točkovi itd.).
Treći, i najbitniji problem, bio je užasan nedostatak snage koji, nažalost, nikad nije bio rešen. Dizajn i izgled su odavali utisak nekog rasnog trkača, ali osećaj u vožnji je bio kao u Puntu JTD. Dok je projekat još uvek bio u svojoj razvojnoj fazi, mislilo se da će ga krasiti Wankel motor, ali ni Citroen ni Mazda nisu bili nešto preterano zainteresovani. Sledeći ozbiljan kandidat je bio Fordov Cologne V6, pa zatim i Citroenov dvolitraš iz CX-a (koje li su droge pušili?). Bio je plan i da motor bude centralno postavljen, ali na kraju u karoseriju je pozadi seo PRV (Peugeot Renault Volvo) V6 od 2,8l i čitavih 130 „konja“ (bilo bi 150, bez katalizatora). Upareno sa karoserijom težine 1230 kg, do stotke je merio oko 10 sekundi, ali kako je postojala i evropska verzija od 200 „konja“, izmereno je i nešto više od 8. Ruku na srce, za ono vreme to i nije bilo toliko loše, ali automobil sa onakvom šasijom i onakvim izgledom svakako zaslužuje više.
Svi ovi usponi i padovi doveli su do toga da cifra proizvedenih modela, za koju su u početku obećavali da će dostići i 30 hiljada jedinica, spadne na čitavih 9 i kusur hiljada. Kompanija je pala u krizu, troškovi nisu mogli da se isprate, a hapšenje Johna DeLoreana i optužnica za trgovinu drogom u cilju prikupljanja novca za oživljavanje firme, dodatno su otežali situaciju. Godine 1982. DMC propada odnoseći sa sobom 2500 radnih mesta i investicija u vrednosti od sto miliona dolara, i John se budi na podu, iz dugogodišnjeg sna. Tvrdnje da je kompanija zatvorena iz političkih razloga, i da na računu ima još milione dolara i podugačku listu čekanja sa novim kupcima, bile su poslednji pokušaj da se dosanja ono malo što je ostalo pre nego što budilnik još jednom ne zazvoni za povratak kući u Nju Džerzi.
Prošlo je više od trideset godina od kako je zatvorena fabrika u Severnoj Irskoj, ali ovaj, sada maltene antički automobil, ipak nije pao u zaborav. Upravo ga je njegov grandiozni neuspeh vinuo u nebesa ostvarivši snove svog tvorca na neočekivan način. Danas, puteve krasi otprilike 6000 primeraka ove vremenske mašine, a kako je ostalo još brdo delova u rezervi pri zatvaranju kompanije, dileri specijalizovani za DMC i danas rade na njegovoj proizvodnji, na raznim platformama. U svoje vreme neshvaćen, a u današnje slavljen, DMC je postao besmrtan zahvaljujući svojoj prepoznatljivosti, retkosti, ali i učešću u jednom od kultnih filmova, pa sada o njemu sanjaju i dosta mlađe generacije. Njegov povratak u budućnost je možda trajao trideset godina, ali je sasvim sigurno da će u budućnosti i ostati.

AUTOR // Tijana Ješić
FOTOGRAFIJE // ReadWatchWrite, AutoWP