Jiotto Caspita – Connoisseur Almanah

Mislim da smo svi navikli da sve vezano za Japan i sve što dolazi iz istog mora da bude dijametralno suprotno od svega vezanog za ostatak sveta. Kada su egzotični automobili u pitanju, situacija nije ništa drugačija. Čak i ovi „regularni“ proizvođači imadoše svašta nenormalno da ponude. Evo, na primer, samo se setite Mitsubishijevog HSR serijala, i biće vam jasno na šta mislim.

Jedan malo manje poznat brend iz Japana nosi ime Dome. Od samog početka koji seže nazad u šezdesete, Minoru Hayashi je bio zagrejan isključivo za sportske i trkačke mašine i pažljivo je uzgajao svoje ambicije tokom silnih godina. Nagomilano znanje je htelo da prekipi napolje u obliku sofisticiranog automobila koji je kršten kao Zero. Godine 1978. predstavljen je publici Ženevskog sajma automobila, uz opšte oduševljenje.
Bila je potrebna homologacija za takmičenje na Le Mansu, ali to prosto nije bilo moguće izvesti u Japanu, uprkos činjenici da je i Nissan delimično učestvovao u projektu… Redni šestak sa 2,8 litara zapremine i nešto malo manje od 150 „konja“ svakako je bio najočigledniji Nissanov udeo. Zvezde se nisu poklopile kako treba i jednostavno Dome Zero je ostao automobil kome nije bilo suđeno…

Ali, Hayashi nije mogao da miruje i udružio se tačno deset godina kasnije sa još jednim lolom bekrijom po imenu Yoshikata Tsukamoto. Ovaj je za sobom imao imperiju ženske garderobe i dovoljno novca za razbacivanje. Dogovor je pao da naprave potpuno nov brend pod kojim bi plasirali samo najidiotskije kreacije, a ona prva kojom su hteli da osvoje svet je bio najbrži i najluđi sportski auto na svetu. Hteli su Formulu 1, ali drumsku verziju (Yamaha, anyone?), hteli su da pokažu svetu da ne postoji niko gori od njih dvojice.

Hayashi je u svemu ovome video izvanrednu priliku da pokaže svoje enormno znanje i iskustvo izvučeno iz trkačkog nasleđa njegove kompanije, dok je ovaj gospodar vešernice jednostavno hteo da objasni Italijanima i Švabama ko je glavni. Setimo se samo prethodnog poglavlja sa Giorgiom Moroderom, takve varijante su bile moguće samo u ludim osamdesetim, danas se ljudi prosto više ne usuđuju da se upuste u budalaštine ovakvih razmera…

Nova kompanija je nazvana Jiotto, a glavni čovek zadužen za dizajn i vizuelni identitet prvog japanskog superautomobila je bio Kunihisa Ito. U tom trenutku Jiotto Design je bio jedna jedina nezavisna kompanija za automobilski razvoj i dizajn u Japanu. Sav tehnološki razvoj vozila, uključujući i ekstenzivna testiranja u njihovom sopstvenom vazdušnom tunelu, preuzeo je Dome.

Urađeno je preko 200 različitih varijacija na temu pre nego što su odabrane finalne tri verzije. Od najradikalnije oblikovanih pa sve do najdopadljivijih linija, Caspita je zapravo zamišljena kao idealni trkač iz Grupe C, prilagođen za svakodnevnu upotrebu. Prvi od tri finalista je bio definitivni izbor jer je najbolje okarakterisao duh trkača spojen sa namrgođenim stavom namenski oblikovanog supersportskog automobila.

Unutrašnjost je jednako studiozno razvijana, jer je gospodin Ito išao redom i nalazio zamerke tadašnjoj konkurenciji. Finalno rešenje je jedna spartanska unutrašnjost u duhu današnjeg, savremenog Lotusa, sa samo najpotrebnijim meračima, ali ipak vrlo ukusno i sofisticirano izlivena.

Mehanič(ars)ka strana priče će mnogima biti možda najzanimljivija od svega. Treći partner koji je uleteo u ovom delu razvoja je bio niko drugi nego Subaru. Donirali su svoj F1 motor koji je razvijan sa Italijanima Motori Moderni. Boxer sa 12 cilindara i 3,5 litara zapremine koji je isporučivao nekih 450 „konja“. Da li je sad dovoljno egzotično?

Šestostepeni menjač je delo Weismanna koji je već radio za mnoge F1 timove, a osim toga Caspita je imala neke baš baš fensi fore kao što su hidraulička kontrola klirensa i zadnjeg spojlera.

Automobil je predstavljen na Tokijskom sajmu automobila uz početnu cenu od tadašnjih 700.000 dolara, što je bilo nezamislivo mnogo. U međuvremenu, Subaru je odlučio da se povuče iz Formule 1, što je Jiotto ostavilo u nezavidnoj situaciji. Godine 1993. napravljen je redizajnirani drugi primerak koji je pod haubom nosio V10, ovog puta sa ispisom Judd. Recesija, visoka cena i problemi sa dobavljačima komponenti presudili su ovom dragulju i cela priča se svela na ta dva proizvedena primerka… Oba su živa i zdrava ali nema naznaka da će se cela priča ikad više revitalizovati. A moglo je bolje. Mnogo bolje. Gde bi bio kraj da su tada izašli na crtu Diablu, 959, F40, EB110 i ostalim drugarima?

Caspita je, inače, italijanska reč za „Good heavens!“ ili „For goodness’ sake!“. Mi bismo verovatno rekli „Pobogu!“.

Autor: Matija Dagović

Fotografije: AutoWP.ru