McLaren 650S Spider – Terminator

Kada smo pre otprilike šest meseci stigli na parking u Zuffenhausenu, gde nas je dočekao crveni Porsche 911 Turbo S, prolazili su me žmarci, imao sam tremu i iskreno – bio me je strah. Dvadeset četiri sata kasnije, kada sam vraćao ključeve, imao sam osmeh od uva do uva, boleo me je vrat i bio sam mrtav umoran. Osećao sam se kao da sam gledao smrt u oči pedesetak puta tokom dana i to je definitivno ostavilo trag. Brutalan, opasan i naprasit, a istovremeno nemački precizan, Turbo S ostao mi je u sećanju kao „all rounder“, ali za nekog sa trkačkom prošlošću i u relativno fit formi.

Hladni ubica

Fast forward na današnji datum i opet me prožimaju žmarci dok koračam, ovog puta prema McLarenu 650S, ali nisam imao tremu. Taj element straha jednostavno nije bio tu. Delovao je previše pitomo. Budući da su ovaj automobil krojili inženjeri, a da su dizajneri „oni“ momci kojima je zapala kancelarija bez prozora, oblik 650S prati funkciju. Ima dvadeset posto više aerodinamičkog downforce-a od prethodnika, 12C. Prednji kraj je izrazito sličan modelu P1 dok je pozadi ostao skoro nepromenjen. Najvažniji detalj na zadnjem delu je aktivni spojler koji se sada podiže ne samo pri kočenju nego i u krivinama pri većim brzinama kako bi dodatno pritisnulo guzicu na put.
Nikada nisam bio preveliki fan vrata koja se otvaraju na gore. Jednostavno ne vidim svrhu osim što dodaju na drami kada stanete ispred pozorišta. Otvorio sam vrata i pažljivo prebacio nogu u kokpit, u nadi da neću dotaknuti alkantaru na širokom pragu. Spustio sam se u naizgled skučenu unutrašnjost i doživeo onaj prvi ugriz. Nalet ekskluzivnosti. Kvalitet kože, šavovi, završna obrada me je jednostavno obuzela. Nesavršeno je savršena. Pred kraj će vam biti jasno zašto.

Na delu

Ključ je tu, ljudi iz McLarena su okrenuli leđa, nema vremena biti previše pristojan, zalupio sam vrata, pritisnuo taster i motor je zagrgljao V8 simfoniju kroz duvački duet turbina koje su se tek zagrevale. Potegnuo sam ručicu iza upravljača i zarolao prema cesti D3 koja vijugavo vodi od Grobničkog polja prema Delnicama.
Tih, miran i staložen, 650S je prvih desetak minuta vožnje delovao zaista kao pristojan momak iz bečke škole. Hod papučice gasa je bio neobično dug, a menjač kao da je pristojno kasnio pri svakom povlačenju, odnosno guranju pedalica iza volana. Divio sam se jednostavnosti unutrašnjosti i specifičnosti prekidača, a onda su instrumenti pokazali radnu temperaturu, što je značilo zeleno svetlo.
Prošao sam kroz prve tri brzine kao na rafalnom okidanju. Jednostavno ih je gutao i tražio još. Ubrzanje je dolazilo u konstantnom, linearnom naletu. Kao vučen gumenim užetom, ubrzavao je bez one trenutne divljačke navale karakteristične za jake turbo automobile. Na prvom kočenju sam hteo prokomentarisati kako te karbon-keramičke kočnice i nisu neka sreća a onda sam, nakon nešto više od sekunde kočenja, primetio da su na brzinomeru brojke i dalje trocifrene. 650S je ubrzavao kao da je neko na videu pritisnuo premotavanje.

Mutna percepcija

Uspevao sam da pratim njegov tempo, bez prevelike navale adrenalina. Sve se odvijalo brzo, ali strah i dalje nije bio sa mnom u autu, osećaj brzine nije postojao. Nisam znao da li sam brz ili spor, gde je granica. „Dosta“, rekao sam i pogledao Vladu koji je prebledeo, ali sa osmhom od uva do uva.
Jedini utisak koji me je pratio od samog paljenja automobila bio je koliko je ovo inženjerski savršen automobil. Utrošili su toliko znanja, truda, dorade, usavršavanja, da su nemoguće stvari učinili mogućim. Nisam se mogao načuditi kontroverznim činjenicama od kojih je ovaj auto satkan. Težak je preko 1500 kilograma, ima zadnji pogon, otvoren diferencijal, električni servo, ogromne točkove i izuzetno nisko podvozje. Po svim parametrima trebalo bi da bude apsolutni promašaj, a osećaj za volanom je udoban i lagodan, kao u običnom porodičnom automobilu koji ima sposobnost da zaustavi vreme.

Tvrd orah

Najveća zasluga za udobnost 650S pripada amortizerima, ali i izuzetno krutoj karoseriji. Centralna „kada“ u kojoj su smeštena sedišta ovde se naziva MonoCell, satkana je od karbona i teška svega 75 kg. Na nju se kači prednja i zadnja konstrukcija sa prihvatima vešanja i motora. Zahvaljujući velikoj čvrstoći MonoCella, 650S je jak kao kamen, njegova karoserija ne pokazuje znakove slabosti na opterećenju u krivini, a vešanje savršeno usmerava sve sile sa asfalta.