McLaren P1 – Svetlosni Mač

Šta je to nisko i lagano, čas ga vidiš, čas ga ne vidiš? Izgleda kao nešto što bi dizajnirao Dart Vejder, a osamdeset komada mogu pokriti deo prošlogodišnjeg državnog budžeta koji je namenjen kulturi i informisanju. Teško pitanje? Da li pomaže ako vam kažem da ima popularnog brata, starijeg dvadeset godina, koji je i danas idol mladim generacijama? Britanac, voli da žvaće asfalt u slobodno vreme, omijena mu je narandžasta boja… I dalje ništa? Ovo polako počinje da liči na kviz Slagalicu, možda bi bilo bolje da pređemo na stvar.

Ime mu počinje sa P a završava se sa 1, i crvenom i plavom igraču nula bodova, Milka Canić odmahuje glavom. Dakle, u pitanju je automobil. I to ne bilo kakav, već jedan od onih za koje sam tvorac tvrdi da će biti najbolji, najuzbudljiviji, najdinamičniji i tehnološki najnapredniji na putu i stazi. A takve tvrdnje se ne izlažu baš svaki dan, tek tako, usput. Možda na svakih dvadeset godina, otprilike.

Iako se mnogim ljudima od McLarenovih internih oznaka prevrće želudac, javlja glavobolja i vrtoglavica, P1 sa internom oznakom P12 predstavlja „prvu poziciju“, ali takođe i aludira na prethodnika F1, koji je imao internu oznaku P1 (Project one).

F1 nije samo kroz ime preneo DNK na svog naslednika. Istorija trkanja u Formuli 1 duga pedeset godina učinila je svoje, pa i P1 poseduje dosta inovativnih rešenja kao i njegov stariji brat. Budući da, za razliku od Formule 1, u serijskoj proizvodnji automobila nema toliko strogih pravila, na P1 su pozadi stavljeni dupli difuzori koje je FIA zabranila 2010. i uz pomoć njih automobil dobija zapanjujućih 600 kg aerodinamičkog potiska pri brzini od 259 km/h. Ovo, zajedno sa podesivim zadnjim spojlerom i mogućnosti spuštanja cele karoserije u patos za 50 mm u trkačkom režimu, pomaže da automobil bude stabilan pri velikim brzinama i kočenju, stvarajući više aerodinamičkog potiska od bilo kog automobila serijske proizvodnje danas.

Na McLarenovim automobilima svaki deo karoserije, koliko god bio lep ili ružan, ima neku svrhu i sa razlogom je takav kakav jeste. Na primer, u ventilacionim otvorima na haubi možete svašta nešto da zagubite, od novčanika, ključeva i telefona, do mačke, omanjeg kučeta ili deteta. To naravno ne znači da je njihova jedina svrha da gutaju sve oko sebe, i da su bez razloga dizajnirani baš u obliku McLarenovog znaka. Oni takođe sprečavaju ulaženje toplog vazduha u ventilacioni otvor na krovu koji zajedno sa otvorima na vratima hladi motorni prostor. Pozadi je karoserija sasvim otvorena, i u stilu Merilin Monro stidljivo otkriva sva mehanička čudesa koja se nalaze ispod njene haljine. Sve ovo naravno još više doprinosi boljem hlađenju i protoku vazduha, a i izgleda tako prokleto kul. Na kraju, kad se sve sastavi, P1 podseća na jednog ozbiljnog trkača sa Le Mans-a, pa se prosto sa nekom setom u očima zapitamo zašto vetar ne može da nam oblikuje frizuru tako lepo kao što je oblikovao ovaj automobil.

Na krilima vetra, i uz pomoć elektromotora, McLarenov twin turbo V8 od 3800 kubika oslobađa u trenu veliku snagu koja lansira automobil do stotke za manje od tri sekunde, a do 300 za manje od 17, što je za čitavih pet sekundi brže od vremena koje pravi njegov prethodnik. Dovoljno brzo da vas začas prebaci sa jednog kraja galaksije na drugi, a sve to za tričavih 8,3 litara na sto kilometara. Pa kocka 2.5 troši više od toga! Ova centralno postavljena skalamerija, koju čine turbak i elektromotor od 172 KS, ukupno proizvodi iznenađujuće 903 konjske snage i dovoljno obrtnog momenta da zaustavi sve planete u Sunčevom sistemu, ali krajnja brzina je ipak ograničena na 350 km/h. Za svaki slučaj, još je rano za istraživanje drugih galaksija.

Još dosta vanzemaljske tehnologije, kao što su IPAS i DRS, napakovano je u ovu letelicu. Prevedeno sa jezika droida u pitanju su sistem za trenutno dobijanje snage (nešto slično KERS-u koji smo videli u F1) i sistem za smanjenje otpora vazduha. Pomoću IPAS dugmeta aktivira se elektromotor, čiji je zadatak da vas trenutno zalepi za sedište, a DRS, pored toga što poboljšava brzinu na pravcu, pomaže vam da ne završite u šljunku, zalepljeni negde za zid. U slučaju da ne uspete da se izborite sa ovim monstrumom i pored raznih pomagala, tu su dobre stare kočnice koje će vas zaustaviti iz brzine od 100 km/h za samo 30 metara. Dodatno samopouzdanje uliva i činjenica da ove kočnice obložene silicijum karbidom, apsorbuju 50 % više energije od karbon-keramičkih kočnica koje ima MP4-12C. Pa se snalazite, i izvlačite živu glavu kako znate i umete.

Cela ova harmonija forme i funkcije ne bi značila ništa bez pravih materijala. Kao prethodni Mekovi, i P1 naširoko koristi karbon, kevlar i titanijum, pa delove karoserije može dizati i petogodišnjak sa samo dva prsta. Za razliku od 12C modela, ovde karbonski kavez oko kog je sve napravljeno obuhvata i krov, kao i kućište za bateriju i ostatak elektronike. Uprkos tome, težak je samo 90 kilograma, pa se P1 oseća kao zadovoljni atletičar nakon strogog režima ishrane, kad stane na vagu. Ima i na šta da bude ponosan, kad mu celokupna težina iznosi samo 1395 kg, što mu daje fantastičan odnos snage i težine koji iznosi 647 „konja“ na jednu tonu, a to je za skoro 100 „konja“ više od F1 koji se i dalje odlično drži s obzirom na to da je atmosferac. Ipak, Meklarenu P1 fali još nekih 30 % da bi dostigao rekordera Koenigsegg One, koji ima odnos snage i težine 1:1.

Uprkos celoj ovoj zadivljujućoj i pomalo zastrašujućoj brzini i tehnologiji koju P1 poseduje, u McLarenu su ponovo mislili i na one koji vole vikendom da idu u Tempo (Walmart u njihovom slučaju) po vreću zembilja. Zembilj ćete ipak staviti na suvozačevo sedište, pošto prtljažnika nema, ali P1 izgleda kao povetarac na putevima, pa ćete do marketa ili pijace moći nečujno da prođete bez izazivanja namrgođenih pogleda penzionera koji čekaju u redu ispred pošte. Nije da vas je uopšte briga, ali dobro, bitna je namera ljudi u McLarenu. A ako vam je muka od duplog kvačila i sedmostepenog menjača, automobil ima i automatski mod za vožnju po gradu. Litijum-jonska baterija koja je bila sveti gral kad se devedesetih pojavila u mobilnim telefonima, danas je odgovorna za rad raznih golemih sprava, ujedno i elektromotora McLarena koji može preći 10 kilometara pri brzinama većim od 160 km/h, samo uz njegovu pomoć. A kad vam se isprazni baterija potrebno je 10 minuta gasa u patos da bi se ponovo napunila.

Iako nas stalno ubeđuju da je zlatno doba automobilizma završeno, sigurno postoje dosta gore stvari od superautomobila sa 900 „konja“ koji do stotke stiže dok si rek’o keks i ima emisije štetnih gasova kao Scion FR-S. P1 ima odlične izglede da postane pravi biser automobilske istorije, pošto u njemu prepoznajemo dosta one inovativnosti i ambicije pri dizajniranju automobila kakvu je imao i F1. S druge strane, ne možemo da se ne zapitamo da li je P1 baš toliko poseban. Upakovati električni motor da radi sa turbomotorom i prenosom sa dva kvačila stvarno je za divljenje, ali P1 i dalje dosta toga deli sa običnijim 12C i 650s modelom. Dosta truda je uloženo da bi se napravio, to niko ne spori – ali u suštini nije nastao ni iz čega, kao F1. Fantastičan i beskompromisan, ali da li je i revolucionaran? F1 u svoje vreme nije imao konkurenciju, a danas se svi trkaju ko će pre da izbaci hibridni superautomobil, i što je najgore – svi su tu negde, a nijanse će odrediti ko je najbolji. Ratovi Zvezda se već uveliko vode, ali jedna stvar je sigurna – McLaren ima đavolski dobro oružje.
 

Autor: Tijana Milovanović

Fotografije: NetCarShow, AutoBlog, GTspirit