Messen in Essen – 2015

Kada me je gospodin Kastratović upitao da li bih hteo da idem na sajam trkačkih automobila u Nemačku, nećkao sam se toliko dugo da je avionska karta bila kupljena pre kraja telefonskog razgovora. Tek sam posle smišljao koje ću opravdanje da izvučem iz magičnog šešira i prezentujem ga šefu. Male bele leži nikada nikome nisu škodile, zar ne? Šefe izvini, znam da čitaš ovo.

Nego da se vratimo na priču, jedna stanica avionom i nekoliko peripetija kasnije, eto nas u Esenu. Obzirom na to da sam, kao i vi, navikao na velesajam koji se održava u Beogradu, a kojem tek do čukalja dolaze saloni iz Njujorka, Ženeve i Tokija, nisam bio siguran šta da očekujem. Prestiž i raskoš ili nešto prizemnije, nemački uštogljeno i ne previše interesantno, sajam za klijentelu koja je došla do sklopi posao. Nesporno je da će biti nešto novo, ali šta? Slatki ukus neizvesnosti.

Sajam koji se održava pod nazivom „For drivers and dreams“ nekako obećava, zar ne? Ujedno i masa mlađanih hipstera i hipsterki, skoro identičnih frizura, pirsinga, tetovaža i brada koja ide ka ulazu, kako bi Rambo rekao „te jedno, te isto“, obećava. Iako je prvi auto koji sam ugledao bio ćunirani Golf, nisam dozvolio da moj entuzijazam splasne, a nagrada je vrlo brzo usledila.

Prva hala u koju sam zakoračio iste sekunde me je vratila na onaj osećaj koji sam doživeo kada smo prvi put otišli na Worthersee. Apsolutno sve što može da vam padne napamet je bilo tu. Od Japana do Amerike, preko Evrope, a najzastupljeniji su bili naravno domaći proizvodi od istorijskih do modernih modela. Sve čisto, uglancano i patosirano. VW Bus, u pod, W115 kupe u pod, TA22 u pod, S2000 sa ogromnim hromiranim felnama… U pod. Koliko primera za izbegavanje, toliko i primeraka za divljenje.

Sledeća hala čista suprotnost. Pored Rastija Slemingtona, originalnog, ne kopije, ništa nije podsećalo na prethodnu po sadržaju. Trkački Poršei, Mustanzi, civilne devetsto jedanaestice, Lamboi, Ferariji, Korvete, KTMovi, Lotusi… I onda mi se učinilo da sam kroz masu video nešto što sam viđao samo na YT klipovima… Stop. It’s hammer time! DTM automobili iz zlatne ere. Mercedes, BMW i Opel. Presavršeno očuvani, kao da nikada nisu voženi, a zapravo uglačani koliko već dugo stoje i izigravaju salonske kraljice. Šteta.

Šetnjom kroz susednu halu u kojoj je bio parkiran Leopard tenk, polako, ali sigurno dolazi do sivih ćelija da ovo i nije toliko mali sajam, pa zastajem da pogledam mapu. Ne i dalje se ne čini toliko velikim, ali kako je pretpostavka majka svih zaje*a… Svaka naredna hala bila je toliko popunjena da su štandovi predstavljali ostrva, a prolazi između njih reke (ljudi).

I zaista je bilo svega od sporCkih filtera, izduvnih i usisnih grana, lonaca i poklopaca, opruga i gevindi, felna i guma… Bubanj potok za tjunere (i stajlere), na kome bi svako uspeo da pronađe nešto za sebe. Manje-više mejnstrim i o čemu se najviše priča na netu bilo je tamo – uključujući i Liberty Walk Nissan GTR.

Malo ću ubrzati i reći vam da smo na sajmu proveli malo više od šest sati, a to nije bilo dovoljno da se sve obiđe. Ne! Cela jedna hala bila je spremljena za drift – u sredini poligon, okolo poređani takmičarski drift automobili od kojih su nam neki poznati iz Slovačke i King/Queen of Europe takmičenja. Buka i škripa na sve strane, gume dime… A ja naleteo na pauzu i nisam imao desetak minuta vremena da sačekam da počne sledeća tura, jer neću stići sve da obiđem. Toliki je sajam!

Iz svog tog ludila, ulazim u prostoriju u kojoj je sve mirno i tiho, uglađeno, htedoh da kažem sterilno i dosadno, kada ono originalni Gullwing ispred mene! Preko puta Kuntač, iza njega crvena Delta Integrale k’o ispod čekića da je izašla, a preko puta nje ista takva bela. Svi crveni Ferariji, osim najnovijih i F40 (tiha patnja), su bili tamo. Poršea je bilo takođe u svim godištima, bojama i paketima opreme, Lamborginija, pak, nešto manje, dok su Amerikanu predstavljale C3 Korvete, Mustanzi… A u sredini, ograđen i udaljen od prstiju znatiželjnih prolaznika, izdignut na pijedastal, kako i dolikuje jednom takvom uspešnom i vremešnom gospodinu – Mercedes-Benz SLR 300 Mille Miglia #658 Fangio. Gledajući u njega umalo nisam promašio ceo BMW-ov štand sa formulom Gerharda Bergera i M1 koji je vozio Hans Štuk.

Znate one siročiće koje gurnu na poslednje mesto, u ćoškove hala, iza stuba, sa slabim osvetljenjem, gde su jeftiniji štandovi? Na tom mestu su stajali LFA, DB9, 918 i još par egzotika. Verovatno iz razloga što su bili obmotani raznim, meni ne tako lepim, folijama, ali ih to nije omelo da na LFA stave cenu od 790000 evra, dok je jedna šerpa (911) iz sedamdesetih ili osamdesetih godina, sa pređenih orignalnih 10km (!) imala cenu bližu devetstotina, nego osamstostotina hiljada evra. Precenjeno? Ni malčice /krajsarkazma.

Hotrodovi i ratrodovi su popunjavali prolaze između hala, zajedno sa reklamnim materijalom I hranom, ali još uvek nisam stigao do tih trkačkih automobila o kojima je bila reč pre polaska, ako izuzmemo poneki koji je mogao tu i tamo da se vidi.

A onda je krenulo redom – ful karbon trkačka Korveta, restomod AMG 300SL Gullwing, sve formule skoro od samog početka, uključujući i onu koju je vozio Klej Regaconi, pa sve do dvehiljaditih. Pežo 205 Turbo 16 kojom je upravljala „der schwarze Vulkan“ (Mišel Muton), a iza nje 208 ili ono što je od njega ostalo kojim je Leb pokorio Pajks Pik… Pa onda opet Mercedes, BMW i Audi, ali poslednja generacija DTM automobila, a našao se i jedan NSU TT.

Oduševljenja trkačkim Citroenom DS3 R5 i C-Elysee, pošto sam imao sreće da ih vidim u akciji na Santa Domenici i WTCC-u, je bilo nepostojeće, ali i da je postojalo, palo bi u vodu pored GT40, 917 Gulf Racing, 919 Hibrid, Camaro Dragstera i Alisson double V12 dragstera… Ali bacio sam svemir zeku kada sam video Kramer 935 (slant nose)… Dosta! Ne mogu više, a i zatvaraju se kapije…

Sajam je više bio okrenut mlađim i modernim generacijama i na sportsko-tjunersku scenu, pa nije ni čudo što je odušvljenje u meni iz trenutka u trenutak raslo. Moji saputnici nisu delili tu radost. Nadali su se da će biti izloženo više prave trkačke opreme, više stručnih lica sa kojim bi moglo da se porazgovara o tehničkim rešenjima, kao i njihovih kolega sa staza, a sve kako bi se što bolje pripremili za narednu sezonu. Meni se verovatno ispunio san, jer sam video veliki broj automobila koji su mi kao klincu visili na zidu, a kasnije ulepšavali desktop kućnog kompjutera, a koje nisam mislio da ću ikada videti svojim očima.

Autor // Vojislav Vujanić
Fotografije // Vojislav Vujanić