Najbolji putevi za vožnju – Rtanj

Ova priča započinje na najdosadniji moguć način – autoputem i odvratnim vremenom. Ali se završava otkrivanjem možda najboljeg puta za vožnju. Otkrili smo srpski Nirburgring, planinu Rtanj i kajmak!

Ne postoje adekvatne reči kojima bih mogao da vam opišem u kojoj meri ne volim vožnju autoputem. Izbegavam ga kad god i kako god je moguće. Ponekad mi se čini da bi mi lakše palo da gledam neki rijaliti… Kada bolje razmislim, ipak ne. Ali danas izbor ne postoji, alternativna ruta oduzima previše vremena, a kočija-na-dan, Ford Fiesta ST, kao u bajci sa Pepeljugom, mora do ponoći da se vrati kući. U suprotnom će se pretvoriti u bundevu. Lava Orange bundeva, hm?

Točenje goriva, provera pritiska u gumama, dopunjavanje TAG uređaja. Ovo poslednje je i najbitnije. Ne želim da me po povratku u Beograd sačeka kilometarska kolona u kojoj ću provesti više vremena od maratonskog gledanja Gospodara prstenova… Ponovo se krećemo ka jugu. Predlog za ovu rutu stigao je putem iMboksa na IG-u – „kada vidiš odžačara, isključi se sa autoputa“. Dobio sam “kvest” koji treba da ispunim… Kakav crni odžačar?! Kod isključenja za Paraćin mi je sve bilo jasno.

Naplatna rampa, koju smo prošli bez čekanja (!), nestaje iz retrovizora. Skrećemo desno ka Zaječaru i nakon stotinjak metara počinjem da osećam da se krećemo ka nekom posebnom mestu. Planina Rtanj jeste magična. Predstavlja remek delo prirode sa svojim izgledom trostrane piramide, čiji su joj uglovi i stranice obezbedili mesto među sedam svetskih čuda. Još ako verujete u međudimenzijske portale i vanzemaljce, kud ćeš veće sreće?

U potpunosti obnovljen asfalt, na prvoj deonici rute, sa svojim pravcima i dugačkim brzim krivinima koje se nadovezuju jedna za drugom, kroz doline i polja pravi predigru za ono šta nas čeka. Skoro nisam osetio uzbuđenje od neizvesnosti u ovoj meri. Od jutros nam ništa ne ide na ruku, ali od kako smo se udaljili od autoputa u meni nešto tinja. Dosadna kiša je stala. Tajming nije mogao biti bolji, jer su litice okolnih planina sve bliže. Kroz neke i prolazimo, ne znajući šta da očekujemo sa druge strane…

Radost. Splet krivina za spletom krivina koje Fiesta sa radošću dočekuje, a i mi u njoj. Kočnica, kvačilo, niža. Kez zadovoljstva kada kombo odradiš bez greške. Penjemo se sve više, put se proširuje na tri trake. Sve vreme se vozimo kao po stazi. U sred dana, negde u Srbiji!

Ne znam da li mi je neverovatnija ta činjenica ili kako se Fiesta ponaša u ovim uslovima. Inženjeri u Fordu već decenijama pokazuju svetu kako treba napraviti suspenziju da čak i svakodnevni automobili budu zanimljivi na uzanom i krivudavom putu, a onda im dodele ovakvav projekat. Zalepljena za asfalt, nije pretvrda na šta ukazuju “gume za bicikl” i komunicira sa vama u svakom trenutku. Izmišljao sam kako nam trebaju najrazličiti kadrovi, ne bih li reprizirao neke sekcije u po par prolaza. Mislim da sam počeo da se zaljubljujem i u Fiestu i u ovu rutu. Neko je želeo da ovde kreira svoju privatnu stazu. Srpski Nirburgring? Ako ništa drugo promena vremenskih uslova je istovetna onom u Nemačkoj.

S druge strane, da nije fantastično iskrojenih Recaro kadica, preciznog upravljača i ručice menjača karakterističnog i zadovoljavajućeg hoda, ni sva dodatna oprema joj ne bi pomogla. Ford je majstor u kreiranju automobila čije se upravljanje opisuje najfinijim epitetima, ali je kvalitet enterija malo iznad Dačijinih proizvoda. Virtuozi su u natrpavanju enterijera milionom nepotrebnih tastera pritom koristeći najjeftinije moguće materijale za izradu. Činjenica koja smeta dok se vozite iza nekog kamiona, kojih na ovim putevima ima dosta, ali i više nego dovoljno prostora da ih brzo i bezbedno obiđete.

Sa povećanjem nadmorske visine, magla postaje toliko gusta da je svako zaustavljanje iluzorno. Bacili su nam beli peškir preko glave i rekli nastavite, ali magistrala i dalje iziskuje smešak na mom licu. Čak smo kasnije uspeli i da vidimo šta se nalazi oko nas… P.S. Pazi radar.

Izlazak sa upeglanog crnog asfalta, glavne magistrale, koji dalje nastavlja ka Boljevcu i Zaječaru, podseća na početak lošeg horor filma. Domet na mobilnim telefonima slabi i nestaje, magla se ponovo spušta i nailazimo na napušteni rudnik kamenog uglja. Aj šit ju nat, u tom trenutku nigde, nikog, samo zvuk brundanje mašina negde u daljini koji se prolama kroz maglu i rezonuje o zidove napuštene zgrade… A magla postaje sve gušća i gušća.

Sada se krećemo po neravnom, uskom i vijugavom parčetu asfalta. Pravi brdski. Da je vidljivost bolja, bio bi dobar za razigravanje leve noge i desne ruke. Odličan da potvrdi magiju koju je Ford napravio sa suspenzijom, ali jedva širok da se dva vozila komotno mimoiđu. A ne sa kiperima koji se niotkuda pojavljuju iz magle. Da li treba napomenuti da skoro nikakvih oznaka nema, vozite se sa samo jedinim parametrom – siva podloga mi je još pod točkovima. Raskrsnica. Pravo ili desno. Tabla upućuje ka hotelu i nakon drugo levo, desno, desno. Nastavljamo put ka Sokobanji.

Nepredvidiva ćud planine može biti vaša nagrada ili vaša propast. Pogotovo na planini Rtanj koja se kao piramida izdiže iz ravnice, a zapravo je nastao sudarom četiri geološka perioda. Posledica geološkog haosa pri njegovom stvaranju, vidljiva je u stranama planine koje svaka ima svoju “ličnost”. Najpoznatiji zbog svog najvišeg vrha Šiljka (1565m), izgleda skoro pa pravilne kupe, Rtanj predstavlja pravi turistički magnet za hiljade amaterskih planinara i istraživača koji ga posećuju svake godine.

Sve je ukazivalo na to da nećemo videti ni prst pred sobom, a kamoli taj čuveni vrh, ali… Vremenske nepogode se najednom povlače pred naletom „lave“ i pred nama otkriva deonicu, usečenu u ivicu planine, koja krivuda, penje se i spušta kroz šumu. Smena nove i stare podloge, grbavih i savršeno uglačanih površina ukazuje na to da se put redovno koristi, ali sada pripada samo nama. Fiesta ST se ponaša kao razigrano dete na igralištu. Skakuće, „prducka“ sa svakom promenom brzine, dok poniremo i ponovo se uzdižemo, prolazeći krivnu za krivinom do momenta dok se nismo popeli na visoravan sa koje je pukao pogled na sve karpatske planine ovog kraja. Duugačak pravac, pa uska krivina. Iz drona ta cik-cak putanja podseća na izgled vrha planine Rtanj. Slučajno ili vanzemaljci?

Ali najveća nagrada za našu istrajnost, stiže na kraju dana uz jedan veličanstven zalazak sunca, dok se spuštamo ka Sokobanji segmentom koji podseća na neku od deonicu WRC-a. Prva asocijacija mi je Velšanski reli, ali bez talasa okeana koji zapljuskuju obalu. Uski put, (skoro pa) kamene ograde, kroz suženja, blagi hupseri i preko mostova. Asfalt je nov, ali ne i idealan. U glavi mi odzvanja „over crest“, „dont cut“ i „jump maybe“. Malo sam se previše uživeo, obzirom da se davno upalila „pahuljica“ na tabli. Ali Fiesta ST se tako spretno kreće i menja pravac, responzivna na svaku komandu, predvidiva. Podiže vam samopouzdanje tokom živahne vožnje. Rastanak će mi teško pasti.

Kratka pauza u Sokobanji, koju sada stavljam na listu mesta koje treba obavezno posetiti, pa nazad na “robiju” tj autoput. Paradoksalno, zaustavljamo se na suprotnoj strani od one sa koje smo tog jutra krenuli, jer se upalila lampica za gorivo. Jedan rezervoar za preko 400km kombinovane vožnje. Stojim u redu da platim gorivo i sve vreme gledam u Fiestu ispred… Dan nije mogao biti bolji, savršena doza neizvesnosti i zadovoljstva ukombinovana sa jednom od najboljih vozačkih ruta u Srbiji, planini Rtanj … A ona je možda idealno “oruđe” za sve njih. Šta vam više u životu treba od tri pedale i manuelnog menjača?

AUTOR // Vojislav Vujanić
FOTOGRAFIJE // Bojana Urošević, Vojislav Vujanić