Najbolji putevi za vožnju – Suva Planina

Dobrodošli u Niš. Centar i najmnogoljudniji grad južne Srbije. Nekadašnju kolevku elektronske industrije Jugoslavije, rodni grad Konstantina Velikog (rimskog cara, ne aerodroma), sa istorijskim nasleđem toliko bogatim da ostavlja bez daha, kao i hrana iz ovog dela Srbije. Vodič za kafane, uskoro.

Nalazimo se kod Niške tvrđave, epicentra mnogih kulturnih dešavanja u gradu, a meni najpoznatija po Nishville jazz festivalu. Nažalost obnova mosta ispred tvrđave još uvek nije gotova, pa belog Peugeot 106 “Rallye” nismo uspeli da “spakujemo” između kapija za fotkanje. Ali nismo se ni našli radi obilaska Ćele Kule, Čegara, Bubnja, Kalča… Nas put vodi južno, izvan grada ka Suvoj planini, a zatim još južnije. Bliže granici sa Bugarskom.

Marko i ja smo se upoznali dok sam zagledao njegov “Rallye” na kružnoj trci na beogradskom Ušću ove godine. bud3 nalepnica kao znak raspoznavanja i nekoliko zajedničkih prijatelja su mi rekli dovoljno. Takođe se ispostavilo da je Marko vlasnik jedne od majica iz limitirane serije „Hoćemo još“, koje smo kreirali kao tribjut kružnim trkama u Srbiji. Ima neka tajna veza.

Sada se nalazimo u sve samo ne prostranoj kabini “stošestice”, a subjektivan osećaj je kao da sedimo na asfaltu. Draž sportskih automobila dizajniranih u devedesetim. Prolazimo pored piljarnice i tezgi sa voćem i povrćem, znaka stop, semafora i rampe za pružni prelaz. Dok ostavljamo buku grada za sobom, na “radiju” svira Marky Mark – Good Vibrations. Plejlista obećava.

Ruta na koju smo krenuli mi je odavno poznata i to veoma dobro. Nisam je dugo posećivao i drago mi je da mogu da izvestim da je put onakav kakav ga pamtim… Na početku hrapav i nesavršen dok se ne napuste najveća naselja pored puta. Zatim prelazi u svetlu jednodelnu podlogu, dok krivuda duž obronka planine, u potpunosti kontrastnu sa bojama jeseni koja se nalazi oko njega. Na mestima gde flora dozvoljava pogledu da ode u daljinu, sve vreme gledate u Suvu planinu.

Donji Dušnik je jedna od raskrsnica na putu slična Nišu. Iako njegov “centar” izgleda kao da je vreme stalo, on je glavna centrala za obilazak prirodnih lepota ovog kraja. Pod obavezno treba obići vodopad Sopotnicu i napraviti uspon na Trem. Najviši vrh Suve planine, sa kojeg se po lepom danu pruža fantastičan pogled na Južnu Srbiju i na Kopaonik, Rtanj, Jastrebac, Vidojevicu, Staru planinu… I vredi svakog utrošenog atoma snage i prolivene graške znoja. Staza nije preterano zahtevna po težini, ali je dugačka i penjete se na nadmorsku visinu od 1810m. Naša misija je, ovaj put, drugačija. Došli smo u potrazi za najboljim vozačkim putem, a on nas vodi dalje od Suve planine. Krećemo se ka Vlasinskom jezeru, kako bi smo vam prikazali da “južnije nije tužnije”, već naprotiv. Sve je lepše i to ne samo za ljubitelje prirode, već i za nas koji bismo se i na Mesec odvezli, ako je put dovoljno krivudav.

Palimo galsko vozilo i nastavljamo dalje. Danger Zone od Kenny Loginsa čuje se tiho u pozadini i odlično je “gorivo” za nastavak vožnje i deonice koje slede. Taman kada sam hteo da pojačam muziku, vozilo iz suprotnog smera blica… Pomoć prijatelja ili je naleteo na lošije parče puta, pa je poskočio… Nismo se brzo kretali, ali smo preventivno usporili. Stotinjak metara kasnije, baš kod skretanja za vodopad, čika plavci. Redovna kontrola i još redovnije pitanje “a zašto ti je toliko veliki [foto-aparat]?”. I naravno neverica kojim “poslom” smo ovde.

Ravna Dubrava, Gornji Prisjan… Šuma sa jedne, a livade i polje sa druge strane. Naizmenično se smenjuju sa razuđenim kućama pored puta, dok ne uđete u neko naselje gde su zbijenije. Put je smena uspona i spuštanja sa blagim i oštrijim krivinama koje presecaju pravci sa čijih najviših tačaka pogled puca na okolinu. Odličan trenutak da zastanemo, napravimo koju fotoku i razgledamo veličinu svega što se nalazi oko nas. Makar dok lovci ne zapucaju toliko blizu, da niste sigurni da li su hici upereni ka vama ili od vas. Otvorićemo prozore na kurblu da uživamo u čistom vazduhu. Sigurnije je.

Skrećemo za Vlasotice. „Dub Be Good To Me“ nas vraća na neke bezbrižnije trenutke u mladosti dok uživamo u spustu do Svođa, ali realnost kuca na vrata. Na ovoj deonici puta, neću vas lagati, asfalt je loš. Ne sećam se kada sam poslednji put prelazio parče puta sa tolikom količinom zakrpa u tolikoj dužini. Ima “normalnih” delova, ali je na granici sa neizdržljivim i jasno oslikava svu “raskoš” u kojoj meštani ovog kraja žive. S druge strane bogatstvo prirode i njena veličanstvenost ostavljaju bez daha. Da je Marko lupao recke koliko puta sam rekao “ne znam da li da fotkam ili da upijam sve ovo oko nas”, mislim da bi ih, bez ikakvih problema, precrtao sa šest-sedam horizontalnih… Na parčetu puta kojim smo se vozili manje od jednog sata.

Nakon skretanja za Vlasinsko jezero, kod Sastav Reke, put nas vodi dalje. Nalazimo se u senci Crkvene planine. Njene litice načičkane drvećem uzdižu se do neba i čine da se, u ovoj paklici cigareta od automobila, osećamo još manjim, nego na početku ove avanture. Posle nekoliko trenutaka oglasio se Prodigy. “No Good”. Crno-beli spot, sa fleševima svetla i izraženom agresijom, ako se sećate, a mi ne možemo biti na dijametralno više suprotnom mestu. Utišavam muziku, Marko popušta pritisak na papučicu gasa. Toliko smo usporili da je hučanje reke Vlasine, koja teče paralelno sa putem, nadjačalo rezak zvuk auspuha koji je do tog trenutka dominirao kabinom.

Jedino mesto na kome smo mogli da se zaustavimo je kod Spomen česme partizanskim borcima. Stali smo na par minuta, zarad par kadrova i smrzli se. Uprkos tome što jarko sunce obasjava šumu preko puta, pojačavajući boje do te mere da izgleda kao da je loš fotošop u pitanju, mi se nalazimo zaklonjenih od njegovih toplih zraka. Pali grejanje. “Orinoco Flow” se odnekud probio kroz zvučnike, nakon što smo nastavili put ka Vlasinskom jezeru. Ponovo u skladu sa prirodom. A zaboravih da pomenem da se podloga po kojoj vozimo poboljšala, ima već kilometara.

Grad sa najmanje stanovnika u Srbiji je Crna Trava. Kada pročitate takvu informaciju, podsvesno razvijete sliku u glavi o napuštenom i neuređenom gradu duhova. Na licu mesta, naravno, sve izgleda drugačije. Ovo je ujedno i poslednja pauza. Za 20-ak minuta stižemo do jezera, a put do i oko njega je… Ma pogledajte fotografije, nismo se bez razloga smrzavali.

Prizor koji uspevam da zabeležim foto-aparatom, ne može u potpunosti da dočara prirodu u kojoj se nalazimo. Ovo morate doživeti svim svojim čulima. Zavodljive boje plavog jezera i crveni i žuti tonovi koji se oslikavaju na vrhovima drveća dok sunce zalazi za planinskim masivom. Tu mirnoću, dah koji počinje da se nazire u vazduhu… Estetiku ovog mesta jedino priroda može ovako da nacrta. Magično Vlasinsko jezero.

Sada je idealan trenutak za priznanje. Naš drug na drumu je Peugeot 106 “Rallye”, naslednik ikone 205 Rallye modela. Ali samo vizuelno, ispod haube je 1.4 agregat. Koji se pokazao više nego dovoljnim da nas dva klipana u ovoj izuzetno lakoj i agilnoj karoseriji sprovede po ovom putu i izmami osmehe sa svakom novom krivinom, dolinom ili usponom. Nismo svi Chris Harris, Jenson Button, Raikonen ili Makinen, McRae… Pa da možemo da izvučemo svaki postotak performansi koji brzi i moćni automobili nude. Nije to poenta.

Poenta je da sa autom koji imate, odete sa društvom, devojkom, ženom, porodicom… I da zajedno podelite tu vašu ljubav prema vožnji, da se odlično provedete, provozate i usput, ako ste u tom fazonu, vidite i osetite prirodu na neki novi i drugačiji način. Da citiram Marka “posle ove vožnje, jesen cenim mnogo više”.

Vraćamo se nazad u Niš uz Dire Straits i Walk of life. Kazaljka za gorivo u 106 ponovo se srećno približila oznaci 7000 na obrtomeru, a to ujedno i označava kraj ove avanture.

AUTOR // Vojislav Vujanić
FOTOGRAFIJE // Vojislav Vujanić