…ipak, ljubaznošću Renault Srbija i Emil Frey centra ukazala prilika da na ovaj put pođemo u novoj Daciji Dusteru i Mercedes-Benzu E220d All Terrain. Svaki na svoj način, ovi automobili su se pokazali idealnim. Iako nikome ne bi bili prvi pik kada se pokreće razgovor o svetom jedinstvu puta, vozača i automobila.

Put ka Rumuniji iskoristili smo da se još jednom divimo njegovom visočanstvu Dunavu. Ruta kroz Đerdapsku klisuru sa razlogom je jedna od najlepših u Srbiji, posebno kada je put pred nama bio prazan, a čisto nebo se ogledalo u širokoj reci, davavši joj izgled mirnog plavog mora. Sa druge strane velike reke, čekala nas je Rumunija. Do tada, uglavnom smo je poznavali preko jeftinih letova iz Temišvara, i na osnovu tih par desetina kilometara, brzopleto smo formirali utiske o njoj. Ipak, početak naše avanture nije se mnogo razlikovao od puta od granice do temišvarskog aerodroma. Osim malih razlika u arhitekturi, prosečna rumunska sela izgledala su isto kao naša, te su kameni lavovi i jednorozi, beli kamen i ljubičaste fasade bili na sve strane. Takođe, Dacia je bila sveprisutna na svakom koraku našeg putovanja, ali su u selima posebno brojne bile one na bazi Renoa 12, bilo na ulici ili zaboravljene u dvorištima.

12345

Pre Transfagarašana, u raspored smo ubacili i Transalpinu, drugi najpoznatiji put u Rumuniji, kog su mnogi vozači proglasili boljim od dva. Već u prvom susretu sa njim, bili smo sigurni da će Transfagarašan imati dostojnog rivala. Pre svega, kvalitet asfalta je bio bolji nego na dotadašnjem putu, a ruta nije bila opterećena saobraćajem. Nju su mahom koristili lokalni vozači uz poneke grupe bajkera. To nam je ostavilo i vremena i prostora da neke od deonica prođemo više puta, u trci za najboljim kadrovima, ali i zbog čistog uživanja u putu. Naime, promene u visini, te intenzitet krivina činile su da Transalpinu doživimo kao put po kome je vožnja pravo uživanje i nagrada za sate naporne vožnje do nje. Doduše, Transalpina ima i svoje naličje, posebno noću. Naime, zaleđe puta koje vodi do Sibinja većim delom nije osvetljeno i puno je neprijatnih iznenađenja u vidu dubokih rupa ili čak mesta gde put nestaje pred očima. Zbog toga, odlazak na Transalpinu treba planirati upravo u skladu sa dužinom dana, jer problem u sred mraka nikom nije potreban.

Kao i Transalpina, i Sibinj nas je nagradio najboljim što Rumunija ima da ponudi. Starim gradskim jezgrom dominira veliki trg odakle smo otpočeli pripreme za drugu etapu našeg putovanja. Od Sibinja do Transfagarašana delilo nas je još sati napornog magistralnog puta kroz brojna sela, ali pravu nagradu za pretrpljene muke nažalost nismo dobili. Kako je popularni Transfagarašan otvoren samo tokom letnjih meseci, turisti koriste svaku priliku da dođu do njega, a mi smo imali tu nesreću da se na putu nađemo za vreme vikenda i oko podneva. Tako, umesto prizora koje smo viđali na fotografijama i u Top Gearu, dobili smo nepreglednu gužvu koja je obesmišljavala svaki pokušaj vožnje, kako uz serpentine, tako i niz njih. Razlog za gužvu bio je još bizarniji: gotovo niko nije došao na Transfagarašan zbog uzbudljive vožnje, već zbog kafe na jezeru Balea na vrhu trase. Gužva na parkingu tako se prenela sve do podnožja najpoznatijeg dela puta, ali smo kratko iskupljenje doživeli posle prolaska kroz tunel, na deonici puta koja vodi ka Bukureštu. Tu, krivine su bile mnogo humanije i pružale dovoljno intenzivno iskustvo vožnje bez repetitivnih ukosnica, ali nas je monsunski pljusak podsetio da se ipak nalazimo na mestu gde godišnja doba mogu da se promene u trenutku. Za pravo iskustvo Transfagarašana, potrebno ga je posetiti tokom radne nedelje i u ranim jutarnjim časovima, jer je jedino tada moguće iskoristiti njegov pun potencijal bez višečasovnog čamljenja u kilometarskoj gužvi.

U Bukureštu, doživeli smo sav sjaj i bedu Rumunije u punom zamahu. Doživeli smo ga kao nepregledni grad pun širokih bulevara, ispunjenih predratnim arhitektonskim remek delima, ali i betonskim komunističkim zgradetinama, među kojima se izdvaja grandiozna Čaušeskuova Palata naroda. Mešavinu stilova, novopečenog luksuza i zaboravljene, čak i napuštene istorije nismo imali vremena da doživimo u potpunosti, ali smo se zato koncentrisali na saobraćaj i sve što smo u njemu videli. Ono što smo najpre primetili jeste neobično veliki broj novih Mustanga, te nekolicina prodajnih salona egzotičnih automobila, dok se ostatak saobraćaja nije previše razlikovao od prizora na domaćim ulicama.

123456

Finalna etapa bila je edukativne prirode i otelotvorena je u Tiriac kolekciji, privatnoj zbirci bivšeg tenisera i biznismena Iona Tiriaka. Ovaj muzej nalazi se u predgrađu Bukurešta, u mestu Otopeni i jedna je od najimpresivnijih kolekcija automobila u Evropi. Jedinstven u svetu po tome što ima svih šest generacija klasičnih Rolls-Royce Phantoma, ovaj muzej slavi automobile kao izum, te će svako u njemu naći automobil o kom je nekad sanjao… Makar to bili Citroën 2CV ili Trabant. Zaljubljenici u predratnu ekskluzivu uživaće u američkom, britanskom i francuskom kutku, dok nemački i italijanski kutak imaju svakakve poslastice za ljubitelje brzine. Porsche 918 i 959, Ferrari LaFerrari ili Mercedes-Benz SLR Roadster samo su neki od primeraka koje smo do sada viđali isključivo negde daleko od Balkana, ali ne i na nekoliko stotina kilometara od nas.

6

Kada smo sumirali iskustva, zaključili smo da je čak i u idealnim uslovima Transalpina bolji vozački put od Transfagarašana. Razlog za to bio je put koji je omogućavao fluidnu vožnju, što na Transfagarašanu ne bi bio slučaj čak i da smo pred sobom imali potpuno prazan put. Ipak, vožnju po oba ova puta moramo da ponovimo, bez obzira na sate naporne vožnje koji će nas ponovo čekati.

Više o samoj Tiriac kolekciji možete pročitati na Autoslavia portalu

AUTOR // Đorđe Sugaris
FOTOGRAFIJE // Miloš Nikodijević i Vojislav Vujanić