Noll Trettiotvå – Lancia 037

Lako je zajahati nostalgiju, ušuškanu, nazad u osamdesete, pogotovo nama matorcima koji smo živeli kao bezbrižna deca u savršenoj Jugoslaviji, gde smo pomno i pažljivo gradili svoje snove i otkrivali heroje sveta automobilizma.

Isprva samo na crno-belim fotografijama, a ponekad i na nekoj u boji, sa krupnim rasterom, viđale su se mašine iz snova i svaka štura informacija upijala svim čulima. Lancia je ostala usađena u sve vitalne organe kao posebna senzacija, od koje ceo organizam podivlja i frenetično traži još… Da, isto tako je lako voleti Deltu Integrale i stavljati je u top liste savršenih garaža o kojima svi maštamo…

Ali…

…kako li je voleti NULA-TRI-SEDAM? Meni možda još lakše.

Dolazi iz vremena kada je bilo normalno da se automobili razvijaju specijalno za rally, a nije bio problem da jedan Abarth radi kompletan razvoj mehanike, Dallara pomaže kad zaškripi, a Pininfarina se potrudi da taj auto izgleda onako kako i ide i zvuči. Monstruozno. Kao Meshuggah kad baci breakdown ili kad Slayer ubaci u najbržu brzinu, kako vam drago. Možda nije lepa kao Stratos koji je nasledila, ali je svakako poslednji automobil sa pogonom na zadnje točkove koji je osvojio titulu svetskog šampiona davne 1983. godine, i tako je utabala lep putić za Deltu.

Ime je ostalo od internog Abarthovog naziva za projekat, a bazu je dala prelepa Lancia Beta Montecarlo, s tim što je redni četvorocilindraš ovde postavljen uzdužno, i vremenom je kroz evolucije dostigao nekih 325 konjskih snaga na 960 kila u punoj ratnoj opremi. Zaustaviću ovde svoju potrebu da vas zamaram brojkama i vrednostima, osim podatkom da ih je ukupno napravljeno 262 primerka, što uličnih, što trkačkih izvedbi. Sa priličnom sigurnošću se može reći da ulična verzija ne biva bez barem 300K evra, za trkalice se isplaćuju isključivo sedmocifreni iznosi…

Na slikama je jedan od najtragičnijih koji je svojevrstan, hladan grob. Iako objektivno, Lancia 037, nije neki ogroman automobil, uliva takvo monumentalno strahopoštovanje i jezu, kao da i dalje duhovi sede u njemu.

Trenutno se nalazi u Švedskoj, što dodatno nekako potcrtava tu dugačku, ledenu distancu, kao da će svakog trenutka iz nekog skrivenog razglasa da grune Cult Of Luna. Okružena ovim predivnim kriškicama, obučena u najkultniju livreju ikada, kao da čeka da je neko digne iz mrtvih, da opet jurca blatom i snegom, doziva da se krene direktno u smrt.

Poslednji koji je čvrsto i sa mudima dirigovao njeno klizanje je bio Attilio Bettega, nesrećni Italijan koji je svoj život skončao baš u ovom primerku. Nije nikada pobedio, ali je imao šačicu podijuma i svojevremeno je pokazivao veliki potencijal. U Lancia tim je došao na osnovu prethodnih herojstava za volanom Stratosa, a pre toga i Fiata 131 Abarth, kao i Autobianchija A112, a neretko mu je društvo na etapama pravila i njegova žena u ulozi kopilota.

2. maja 1985, Bettega je vozio četvrtu specijalnu etapu relija na Korzici, gde je tokom prvog kilometra izgubio kontrolu pri nekih 150 km/h i sleteo sa puta, gde je 2-3 metra kasnije bio na mestu zaustavljen drvetom koje ga je ubilo na mestu. Suvozač Maurizio Perissinot nije pretrpeo fizičke povrede. Autu je od siline udarca otkinut krov, a praktično nijedan panel koraserije nije izbegao uništenje. Ovo je bio početak propasti grupe B, jer su krenule da kruže priče da je automobil previše lagan i nedovoljno bezbedan za tu količinu snage i dostupne trakcije.

Abarth je bio prozvan za svoje veoma radikalne metode olakšavanja automobila, gde je finalni proizvod bio nešto što bi pre videli u Grupi C, a ne na nepredvidim relijima širom sveta, gde je jaka struktura vozila ipak bila bitna radi bezbednosti vozača i suvozača. Sergio Limone, koji je stajao iza projekta je pokušavao da se odbrani idiotskim izjavama kako jedan plastični krov vozila ne igra nikakvu ulogu u sigurnosti, iako je svojim očima video da su se u nesrećama krivili i rol barovi, nedovoljni jaki da sačuvaju živote.

Uspesi su krenuli da se nižu, krunisani titulom šampiona, i nesrećna epizoda je skoro pa u potpunosti zaboravljena, kao i loš glas koji je pratio Lanciu. Godine koje su usledile su potvrdile da je ovo možda bila samo trenutna anomalija, u kojoj je talentovani vozač izgubio život.

Gledati je danas ovako kao novu i netaknutu je pomalo groteskno. Otvarati haube i vrata je kao da nekome grob otvarate. Pomešan osećaj strahopoštovanja i jeze, jer Bettega nije lepo restauriran i utegnut kao njegov leteći grob.

Ključeve nam nisu dali. Da ne prizivamo.

AUTOR // Matija Dagović
FOTOGRAFIJE // Vojislav Vujanić