Novi brak stare lepotice?

Ne možete biti ljubitelj automobila ako niste bar jednom poželeli Alfu u svojoj “automobilskoj“ karijeri. Bez obzira čijoj ste “zastavi“ naklonjeni ili šta piše u vašoj saobraćajnoj dozvoli, neki od Alfinih modela vam je sigurno prošao kroz glavu ili vam iz te iste glave ne izlazi. Da li kao ideal automobila, dizajna i estetike, da li kao simbol brzine i sportskog utiska, da li kao primer nepouzdanosti i šarene laže ili kao potencijalno dobar polovnjak… Alfa Romeo je sigurno, bar mali deo vašeg automobilskog sveta.
Tako i treba da bude, jer reč je o jednom od najharizmatičnijih, najlepših i najinteresantnijih cvetova u šarenoj automobilskoj bašti. Ne postoji ni jedan mainstream brend koji je okružen sa više kontroverzi i oprečnih mišljenja od Alfe. Od religioznog obožavanja svega što dolazi iz Aresea do podsmevanja i kritikovanja ovih automobila. Nijedna fabrika na svetu ne izaziva tako suprotna mišljenja i gledišta.
Ipak, ovog puta nećemo govoriti o krajnostima, niti pokušavati da ocenimo ko je u pravu. Nećemo spominjati pitanje kvaliteta (uvek diskutabilno kad se govori o Alfa Romeu), nećemo detaljno tumačiti istoriju, ispravljati krive Drine, nećemo deliti savete za kupovinu polovnjaka, niti ćemo se proseravati o “latinskom šarmu i emociji koji krasi ove automobile“. To sve možete da saznate sa raznih foruma, kafanskih priča ili da kupite magazine tipa SAT koji su puni opštih mesta i ofucanih floskula koji vam samo unakaze utisak koji imate o automobilu. Ovog puta pričamo o ozbiljnim temama Alfinog opstanka, o tome gde se, kao fabrika, nalazi u nomenklaturi svetske auto-industrije i koje su joj opcije. Da li ima šanse da se ponovo nađe u samom vrhu ili je vreme da se sprema crnina i da se o ovom brendu govori u prošlom vremenu, što bi, nesumnjivo, bila jedna od velikih tragedija automobilizma.
Da bismo dobro opisali aktuelni momenat, vratimo se malo u prošlost i sam početak ovog veka, kada je Alfa bila profitabilna zahvaljujući uspehu modela 156 i 147. To “profitabilna“ zvuči skoro neverovatno, jer je Alfa Romeo, za svojih 101 godinu postojanja, otprilike 98 godina proveo u manjim ili većim finansijskim dubiozama. Sa ekonomskog stanovišta, prosto je neverovatno kako je taj brend uspeo da preživi 20. vek, pun raznih recesija, dva svetska rata i nebrojeno mnogo industrijskih kriza. Verovatno je za to najzaslužnija činjenica da je dobar deo druge polovine 20. veka Alfa bila u vlasništvu italijanske Vlade koja je “trpela“ gubitke. Da se Alfa Romeo, kojim slučajem, nalazio u vlasništvu nekog profitu orijentisanog koncerna, sigurno bi vlasnici odavno digli ruke, umorni od minusa na računu.
U svakom slučaju, pre desetak godina, Alfa Romeo je imao odličnu perspektivu, zdravu godišnju prodaju (preko 600000 komada) i dizajn klasične lepote, koji je postavio standarde retrofuturizma. Svi su sa očekivanjem gledali u pravcu Milana, očekujući da Alfa predstavi jos bolje, lepše i interesantnije modele, da kapitalizuje na uspehu tada aktuelne game i da se vrati u velikom stilu. Nažalost, to se nije desilo, a model 159, od kog se mnogo očekivalo, nije uspeo da Alfi obezbedi hit kakav je imala sa 156-icom. Sa jedne strane, 159-ka je kritikovana zbog svoje “nečiste krvi“, platforme, nekih motora i komponenti koje je Fiat preuzeo od tadašnjeg partnera GM-a. Sa druge strane, to je bio veoma pouzdan, udoban i komforan automobil, koji, zahvaljujući visokoj ceni i imidžu marke, sada predstavlja jednu od best buy varijanti na tržištu polovnjaka. Međutim, Alfa, kao i svaka druga fabrika, živi od prodaje novih, a ne polovnih automobila, tako da im reputacija 159-ke sigurno prija, ali ne donosi novac.
Sa druge strane, Alfa je tokom tih 10 godina pokazala neorganizovanost i nepostojanje pravca razvoja, niti prave strategije za budući period. Sa vrha su stizala brojna obećanja, najave i koncepti, ali ništa od toga nije realizovano. Može se slobodno reći da snagu i momentum koji je imala početkom ovog veka, Alfa je uspela da izgubi, trošeći vreme i strpljenje tržišta. Predstavljena je i gomila koncepata koji je trebalo da budu prozor u buduće namere fabrike, ali osim Brere (koja je zaživela u skoro neizmenjenom obliku), ništa više nije ostvareno. Među tim automobilima iz “zone sumraka“ bilo je par veoma interesantnih ideja. Na primer, koncept SUV terenca, koji je čak i bio uhvaćen u testiranju, ali o njemu više niko ništa nije čuo, pa prelepi roadster, čudnog imena – 2uettottanta, koji su svi zaboravili, pa super šmekerski naslednik modela 166, kojeg je fabrika jednostavno iskulirala. Sve deluje kao da u vrhu Alfa Romea postoji “krtica“ koja sabotira planove fabrike. Možda je ovakva teorija zavere malo preterana, ali tako izgleda. Neko iz Alfe se potrudi da predstavi interesantan projekat, a neko drugi se potrudi da se o tom projektu više ništa ne čuje…
Pored toga, proizvodnja modela 159 je prestala prošle godine (naslednika nema), a knjiga je spala na dva slova: Giulietu i MiTo. MiTo je Grande Punto sa skupljom karoserijom i nekako mi ne deluje kao automobil na koji Alfisti mogu biti ponosni, niti ga smatrati pravom Alfom, dok je Giulieta bolja i može se pohvaliti solidnom prodajom. Ali pitanje je da li će moći da održi zadovoljavajući nivo prodaje, jer je Giulietta (po staroj dobroj tradiciji fabrike) skuplja od konkurenata i ima samo jednu karoserijsku varijantu, a primer modela 147 i 159 pokazuje da tržište u početku odlično odgovori na novi Alfin model, ali posle nekog vremena, prodaja naglo padne, a i fabrika ne reaguje dovoljno brzo modernizujući postojeću seriju ili ubacujući podvarijante, što sve dovodi do gubitaka koji parališu dalji razvoj.
Sve to za rezultat ima alarmantno nisku prodaju na godišnjem nivou. Tokom 2010. godine, Alfa Romeo je prodao samo 110000 automobila i to zahvaljujući aktuelnoj Giulietti, što je šest puta manje nego pre desetak godina. Ta prodaja se odnosi na ceo svet i Alfa se pored Evrope prodaje jos samo u Australiji i Okeaniji. Poređenja radi, bedna Dacia je prodala 2.6 puta više automobila od Alfe na evropskom tržištu. U zadnjih 13 godina, svakih par meseci se može pročitati vest da “za dve godine Alfa ulazi na tržište Amerike sa novom gamom modela, koji će se sklapati u Kini“. Kada su takve informacije prvi put počele da se objavljuju, generisale su interesovanje, ali danas ih više niko ni ne čita, a jedina Alfa koju je Amerika videla je 8C, koja je prodata u 90 primeraka na US tržištu, preko dilera Maseratija, kao umetnički eksponat, a ne automobil.
Šta se to dešava sa Alfom? U vreme kad svi proizvođači šire svoje game, izmišljaju podvrste i klase, Alfa Romeo suicidno sužava svoju ponudu, kasni sa predstavljanjima modela, otkazuje razvoj budućih modela. Niko ne spominje naslednika modela 159 i 166. Nema ni novog terenca, roadstera, mini vena i sportskog kupea. Predstavljeni model 4C koji treba da u Frankfurtu izađe u produkcijskoj verziji se lako može pojaviti pod značkom Maseratija, a ne Alfe. U momentu kad se sve fabrike uspinju da predstave bilo šta što ih može održati na uzburkanoj površini automobilskog okeana, Alfa Romeo svesno baca koplje u trnje.
Za početak, problem je uprava kompanije. U vreme kad je Alfa bila državna (do početka 90-tih), mesto direktora kompanije se dobijalo na osnovu partijskih zasluga. Ako mislite da je partijsko zapošljavanje naša specijalnost, varate se, demokratske nacije su to odavno patentirale, a mi samo preuzeli i razvili. Tako postavljeni direktori se nisu razumeli previše u svoj posao (jedan od direktora Alfe je bio hirurg!?), ali su prepuštali većinu odluka svojim podređenima, koji su se, na sreću, razumeli u automobile i predstavljali modele koji su bili od automobilista za automobiliste, što je najbolja kombinacija.
Kada je Fiat ušao u priču, pravila su se promenila. Nema više neupućenih direktora, nema tehničkih specifičnosti i nema države da sve to dozvoljava i finansira. Zbog toga je Alfa 155, prvi model posle preuzimanja, bio u stvari Fiat Tipo sa lepšom pikslom i jačim motorima. Posle izlaska iz krize Fiata i propale “veridbe“ sa GM-om, Sergio Marchionne je definisao nove strategije i planove predstavljanja novih modela koje bi sve Fiatove brendove trebalo da stave na prva mesta po prodaji u svetu. Međutim, osim Ferrarija, ni jedna druga marka nije ostvarila obećanja. Fiat je počeo da ulaže u Rusiju, Meksiko i sad pomalo i u Kinu, ali se ta ulaganja još ne isplaćuju. Stigla je recesija koja je jako pogodila celu industriju i fondovi su iskorišćeni za preživljavanje, a ne za dalja ulaganja u razvoj novih modela. Alfa se našla na lošem mestu u loše vreme, sa zastarelom gamom i prodajom koja ne opravdava ulaganja. Zbog toga su i oba aktuelna modela Alfe, u stvari, Fiati sa boljom opremom i drugačijom prednjom maskom.
Pitanje je- šta će se sada desiti? Da bi se Alfa Romeo vratio u igru, potrebno je, u najkraćem roku, predstaviti nekoliko novih modela, između ostalog i modele u klasama u kojima Alfa nikada nije bila (mini van, SUV…). Potrebno je uložiti ogromnu količinu novca u razvoj novih modularnih platformi koje bi zamenile postojeće Fiatove ili zastarele GM šasije. Takođe, potrebno je uložiti puno u razvoj motora, moderne konstrukcije (benzin, dizel, hibrid), koji bi Alfa Romeo vratili u borbu sa BMW Serijom 3 ili Audijem A4. Naime, Alfisti jako vole da misle da je, recimo, Alfa 159, u klasi sa BMW Serijom 3. Osim toga što su i jedan i drugi auto bili preskupi kao novi, malo toga im je zajedničko. Pogotovo kad se pogleda paleta motora, opreme, nivoa snage i podverzija jedne Serije 3, kao i bolja konstrukcija i dinamički kvalitet vožnje. Sa druge strane, ako se Alfa 159 uporedi sa Passatom, to im je ispod latinske časti.
Ipak, vratimo se ekonomiji. Spomenuta količina novca koja je potrebna da se Alfa stavi na sigurne osnove (tehnički, motorski, marketinški), definitivno ne postoji. Fiat se suočava sa ozbiljnim padom prodaje u Evropi i zastarelom gamom koja je skroz neinteresantna, osim Fiata 500. Lancia je klinički mrtva decenijama i sad je jos i ukrštena sa Chryslerom. Ferrari je profitabilan, ali to je potpuno drugačija dimenzija politike fabrike, dok Maserati čeka novu gamu modela. Od svih automobilskih fabrika koje su pod kontrolom Fiata, profit donose samo Ferrari i Chrysler/Dodge/Jeep, ali to je i dalje nedovoljno da ceo koncern može da preživi i da se razvija.
Dodatni problem čine interni politički pritisci o kojima se malo zna, kao i stanje globalne ekonomije. Naime, posle ekonomskog kraha Grčke i Španije, analitičari se slažu da je Italija sledeća. To je jasno i italijanskoj vladi koja je poslala pozive svim velikim koncernima da pokušaju da prodaju svoje kompanije ili delove istih stranim investitorima i time donesu veću količinu novca u posrnulu italijansku ekonomiju i ublaže potencijalni krah. Prvi takav transfer je prodaja Ducatija, koja je donela 1.1 milijardu preko potrebnih evra. Fiat je sasvim svestan da će pre ili kasnije morati da proda neki od svojih brendova da bi preživeo i umirio italijansku vladu. Lanciu verovatno niko ne želi da kupi i ona će, nažalost, završiti tiho, postavši samo kopija drugih brendova. Ferrari i Maserati su perjanice koje vrede puno i koje nisu na prodaju. Ostaje nam samo Alfa Romeo za koji niko ne zna koliko vredi ni za koliko bi mogao da se kupi. Ime, istorija, mesto u kolektivnoj automobilskoj svesti vredi puno, ali trenutna ponuda, poterebno ulaganje i ostali troškovi su skupa nepoznanica.
Pre godinu dana, procurela je vest da svemoćni Volkswagen pregovara sa Fiatom za Alfa Romeo. Vest nije ni potvrđena, ni demantovana, ali zvuči potpuno logično. Alfa Romeo je potreban VAG koncernu, jer se uklapa u njihovu gamu, umesto, anemičnog Seata, koji je uvek bio samo bleda kopija Alfe. VAG ima ogromnu tehničku riznicu koja bi Alfi obezbedila sve tehnološke prednosti i mogućnosti kombinacija platforma i pogona. Naravno, VAG ima i dovoljno novca da Alfa ne mora da brine oko finansiranja razvoja ili širenja na druga tržišta (američko, prvenstveno). Vest je, sa jedne strane, dočekana pozitivno, jer je to logičan i moguć način da Alfa Romeo preživi bez kompromitovanja svoje suštine i da se tom brendu zagarantuje budućnost. Čak je bilo i nekih špekulacija da bi vođstvo Alfe bilo povereno timu koji stoji iza Bugattija i koji je dokazao da može da se nosi sa delikatnim automobilskim legendama koje treba uvesti u budućnost pod VW plaštom. Nemačka vlada, koja se do sad pokazala kao ekonomski spasilac Grčke i Španije (neki bi rekli da je Nemačka, u stvari, kupila te države) će sigurno tražiti određene protivusluge od Italije ako dođe do slične ekonomske pomoći italijanskoj vladi. Sasvim je verovatno da će Nemačka vlada (najveći akcionar VAG grupacije), “zamoliti“ Italijansku Vladu da “sugeriše“ Fiatu da bi VW bio odlična mušterija za Alfu, pod uslovom da Italijani žele milijarde evra da bi sačuvali socijalni mir i vladu u foteljama. Tako se te stvari rade u EU…
Sa druge strane, Alfisti su ovu vest dočekali na nož sa kombinacijom besa, neverice, tuge i razočaranja. Iako ništa od svega (još) nije potvrđeno, u krugovima Alfa Romeo Club Serbia, mogli su se čuti komentari kako VW Alfe nikad neće biti dobrodošle na skupovima kluba i da će klub ograničiti svoje aktivnosti samo na period do preuzimanja, a da ti članovi sa tim automobilima, neće moći da se učlane u klub. Strah od nemačkih automobila je uvek bio ogromna frustracija kod Alfista, a realna mogućnost da njihovu omiljenu marku kupi najveća i zla švapska korporacija, deluje kao blitzkrieg u njihovim glavama i srcima. Iako bi to bio spas za ovu fabriku, koji bi prekinuo stagnaciju i polako propadanje pod Fiatom, Alfa Romeo TDI je, za sad, suviše strašna slika da bi moglo normalno da se razmišlja.
Ipak, ono što je apsolutno jasno je da ovakvo stanje neće još dugo moći da funkcioniše. Fiat sa svojim nedostatkom ulaganja u Alfu, samo produžava agoniju i zakucava ekser po ekser u mrtvački kovčeg ovog brenda. Što duže odbija da uradi nešto po pitanju pozicioniranja, perspektive i razvojnog plana Alfa Romea, to je sigurnija i bolnija smrt ove fabrike. Najnovije informacije saradnje sa Mazdom i deljenja platformi su smešne i čak i da do toga dodje, to će biti premalo i prekasno.
Na kraju, koji su zaključci i predviđanja? Alfa je definitivno u problemu koji se Fiat ne trudi da reši. Vreme i trendovi tržišta prolaze pored nje, ona zaostaje, a začelje kolone nije mesto na kojem je jedna Alfa navikla da se nalazi. Fiat je očigledno ne ceni dovoljno i, ako je to već tako, možda je najbolje da je pusti da se “preuda“ za nekoga ko će je paziti kako dolikuje. Do sada, Alfa Romeo je bio toliko puta na ivici egzistencije i potrošio toliko života, da se postavlja pitanje da li je vreme da se ova fabrika “smiri“ u nekom većem, bogatijem i sigurnijem koncernu od Fiata, gde bi nesmetano mogla da se bavi onim što najbolje zna, a to je pravljenje automobila koji idu na emocije koliko i na benzin i predstavljaju umetničku alternativu ostalim modelima u klasi. Ili bolje da ovu situaciju prikažemo kroz scenario neke latino sapunice: Rasna lepotica Emanuela (Alfa Romeo), koja se udala za svoju srednjoškolsku ljubav (Fiat), posle 20 godina braka biva zapostavljena od strane svog muža, koji se viđa sa drugim ženama (Chrysler & Co.) i ne obraća pažnju na nju. Emanuela pomišlja na razvod ali bez para nema neke šanse. Odjednom, u njihovo selo na severu Italije, dolazi bogati Nemac Hans i strasno se zaljubljuje u Emanuelu. Hans je ružan, plav, debeo i znojav. Nosi bele čarape i sandale. Ipak, Hans je bogat, situiran i spreman da Emanueli skida zvezde sa neba. Emanuela se razmišlja i shvata da bi Hans mogao da bude neko ko bi mogao da joj pruži sigurnost i da se brine o njoj i njenoj deci (Alfistima). Možda ga vremenom i zavoli… Svi sa nestrpljenjem čekamo sledeću epizodu…

Autor: Vukašin Herbez