Osam Ljutih Gusara Japanskog GT Šampionata

Ako ste ludi za automobilima, velike su šanse da ste upoznati sa terminima kao što su Supra, NSX, Fairlady i Skyline. Pre petnaest godina, samo entuzijasti su znali na šta se zapravo oni odnose. Većini drugih ljudi, Skyline je bila slika nekog pejzaža gde dominira nebesko prostranstvo, termin NSX je zvučao kao neka tajna vladina organizacija, a za Supru se verovalo da predstavlja izraz govorne mane ljudi koji ne umeju da kažu „super“. Zahvaljujući video-igrama kao što su Gran Turismo i Forza, i popularnosti „Fast and Furious“ franšize, japanski sportski automobili su značajno doprineli rastu popularnosti amaterskog trkanja i modifikovanja automobila. Nissan, Toyota, Honda, Subaru, Mazda i Mitsubishi svi do jednog veoma dobro predstavljaju ovu kulturu. Ali mnogo pre nego što su postali popularni u Evropi i na Zapadu, stvorili su sebi reputaciju na stazama širom Japana i jugoistočne Azije u Japanskom GT šampionatu (JGTC), danas poznatom kao Super-GT.

Ovaj šampionat je pokrenut 1993. godine, u nameri da se brojna takmičenja u Japanu stave pod jednu kapu i da se na taj način ovakav vid zabave približi širokim narodim masama. Gledaoci u Zemlji izlazećeg sunca su mogli na jednom mestu da vide mnogobrojne automobile serijske proizvodnje, modifikovane do najviših performansi, kako se trkaju točak uz točak, čukaju, gurkaju uz histerično komentarisanje voditelja koji su dolivali ulje na već užarenu atmosferu. Mi smo u to vreme većinom gledali Dnevnik 2 uz slično komentarisanje naših ukućana o tome kako je inflacija sve jača.

Da bi se takva napeta atmosfera što duže zadržala u ovom šampionatu, postavljena su stroga pravila i ograničenja snage i težine, koja su onemogućavala timovima da budu preterano dominantni. Prema tome, formirane su dve trkačke klase na osnovu snage automobila: GT300 i GT500. Sistem bodovanja je bio sličan kao u Formuli 1 gde su posebni bodovi išli timovima i vozačima, pa je na kraju sezone postojala vozačka i konstruktorska titula.

Iako su bile zasnovane na sportskim automobilima serijske proizvodnje, ove aždaje na četiri točka su bile prave trkačke mašine koje su tutnjale po vrelom asfaltu, varničile po šikanama i bljuvale vatru iz izduva. Ipak, pored mnogobrojnih dijeta i modifikacija školjke, šasije i trapova, najinteresantnija stvar u šampionatu bili su različiti tipovi motora. Što se pravila u toj oblasti tiče, postojalo je samo ograničenje snage. A na koji će način ta snaga biti iskorišćena bilo je sasvim proizvoljno i timovi su mogli da koriste različite konfiguracije dizajna motora i da izaberu da li će se u njihovom automobilu naći atmosferac ili turbomotor. Na njima je bilo samo da nađu dobitnu kombinaciju!

Kraj devedesetih je već obeležio značajan porast popularnosti ovog šampionata, i tamošnji vozači su stekli status i herojski profil kakav su imali vozači Formule 1 i drugih GT šampionata u svetu. Najbolji među njima su postali prave zvezde i imali su sve – novac, slavu, obožavatelje i naravno, žene. Supermodele… Kako to već biva u svetu trkača.

Sve veća popularnost JGTC-a nije ostala nezapažena ni u svetu, pa je pored većine japanskih automobila, mesto na stazama u Japanu našlo i nešto evropskog hardvera kao što su: McLaren F1 GTR, BMW M3, Porsche 911, a pojavljivao se čak i Ferrari F40. Interesovanje je toliko poraslo da je 2005. godine JGTC izgubio svoj japanski prefiks u nazivu, i prosto je preimenovan u Super GT. Pet godina kasnije je usledila veća promena pravila, što je podrazumevalo da od tada svi automobili iz klase GT500 imaju V8 motor od 3400 kubika, ali ni to nije negativno uticalo na popularnost šampionata.
 
I dalje je dosta uzbudljivo, ima kontakta, dosta trkanja i veselih japanskih komentatora, ali ipak nešto nedostaje. Bacite pogled na osam ljutih gusara ovog cirkusa, koji možda nije najbrži, ali je definitivno najluđi.