Petrolheads – Transalpina

Svako putovanje prvo otpočinje u našim glavama. Zatim ide planiranje puta, preračunavanje oko finansija, pa iznova razlozi zašto ne ili zašto baš poći na ovo putovanje. U pitanju je samo neka tamo Rumunija… Možda bude snega, a gume su letnje, pa ćeš samom sebi reći “jel sam ti rekao, bezveze si prevalio toliki put”… Ali…

Kolektivni polazak… Čekaj, stani! Kakav sad kolektivni polazak? Nije ti ovo okupljanje na autobuskoj stanici zarad vikend šoping ture u Temišvaru… Ili jeste? Kraljevo, Kutina, Novi Bečej i Beograd. Šarenolika skupina ljudi sa vrlo pomešanim voznim parkom – Audi dizel, jer VW ne pravi benzince, Honda Accord TypeR, Toyota MR2, Peugeot 2008, krem francuske ponude, i na kraju Mazda 6, pa još karavan, jer kakvo je to putovanje bez karavana?

Sam plan uvek zvuči jednostavno. Njegova realizacija može biti komplikovana, jer dovoljno je jedno pogrešno skretanje…

U svim glavama je samo jedna misao, jedan cilj – uzverati se uz Mont Everest u šorcu i japankama!
Ili je to samo bio lični utisak, jer su skoro svi automobili imali montirane letnje valjke, a najavljeni sneg na odredištu unosio je dozu nemira. Odvesti oko 400km u jednom smeru da bi se vratio na početnu tačku, a da ništa nisi uradio… Ulog nije mali.

 
Destinacija ka kojoj smo se uputili važi za jedan od najboljih, asfaltom presvučenih, puteva za vožnju na svetu i najlepših, po (skoro) netaknutoj prirodi koja ga okružuje. Krećemo ka Rumuniji. Penjemo se na Karpate. Idemo na Transalpinu!

I dok se sivi oblaci brzo smenjuju iznad naših glava, startujemo iz Beograda. Sa monotonog autoputa isključujemo se u jedan od najznačajnijih prirodno-istorijskih krajeva u Srbiji. Izbijamo na najveću reku u Evropi, na Dunav, i na Gvozdenu kapiju.
 
Parče puta kojim se krećete tik uz veliku reku, pod obroncima planinskog venca, sa svojim dugim pravcima i brojnim tunelima, važi za jedan od najzanimljivijih puteva za vožnju u Srbiji i iziskuje priču za sebe. Priču koju smo delimično već ispričali…

Obožavam lokalni folklor, jer uvek možete naučiti nešto o kraju u kome ste. To su priče koje se prenose usmeno sa kolena na koleno i nikada ne zastarevaju, jer svaka generacija ubaci neki apdejt.

Sada, nastavljamo dalje, Đerdapskom magistralom i penjemo se visoko iznad Dunava. Prvu pauzu pravimo u selu Miroč. Gde nam gazda Staniša uz rakiju, vlašku mućkalicu (lokalni specijalitet koji morate probati) i mnoštvo drugih jela, pripoveda o svojim dogodovštinama kao ugostitelja i na posletku o baba Vlajnama, vlaškoj magiji i kakav je uticaj ona imala na njega lično.
 
Staniša je, u naše ime, konsultovao baba Vlajne koje su rekle da ne brinemo za sneg i da će Transalpina biti prohodna.

Obrok završavamo brže nego što smo planirali, kako bismo poslednju svetlost dana iskoristili na vidikovcu iznad Malog i Velikog kazana. Pogled koji ne smete propustiti, ako se nalazite u ovom kraju Srbije, jer se useca u pamćenje. Mesto na kome je Dunav najuži i najdublji duž celog svog toka, a od preko vas posmatra najveća skulptura isklesana u steni u celoj Evropi. Upoznajte Decibela, Dakijskog kralja, poznatog po svojoj borbi protiv Rimljana.

Nakon kratkog predaha, mašemo Decibelu u znak pozdrava i pod svetlom farova prelazimo poslednje kilometre. Spuštamo se naniže i vrtimo volane levo-desno kroz poslednji niz krivina. Ostavljamo hidroelektranu iza sebe. Rumunija će sačekati do sutra, a noć nas hvata pri ulasku u Kladovo.

Naš sledeći domaćin nam je dao ponudu koju nismo smeli da odbijemo.

Don Pepe, manjem broju ljudi poznat po svom pravoslavnom imenu Ivan Barbulović, organizovao je smeštaj za našu grupu nesvrstanih i priredio nam bajkerz&frendz žurku dobrodošlice.

I dok su njegovi drugari kuvali srneći gulaš, Don Pepe nam je prepričavao bližu i dalju istoriju okoline u kojoj se nalazimo. Pa se tako priseća kako se nekada odavde izvozio najkvalitetniji kavijar, Atile Biča Božijeg koji je pokopan negde u blizini, Herkulesa koji se odmarao u okolini Kladova… Ali, na mene je najveći utisak ostavilo, čime i na koji način on i njegova ekipa ulepšavaju detinjstvo mališanama u ovom kraju (i šire).
 
Pravi Don (gospodin). Ako ste u Kladovu, obavezno svratite do njegovog kafića. Prepoznaćete ga po istom imenu.
Počinak. Ujutru napadamo Rumuniju!

Napuštene Dačie, ne zna im se broj, ostavljene od strane neuspešnih švercera koji nisu mogli da plate kazne vas dočekuju sa one strane graničnog prelaza.

Najbliže što možete da priđete HE “Đerdap” je da pređete preko nje. Ona je vezivno tkivo Srbije sa Rumunijom. I dok naš toranj odoleva zubu vremena, neizmenjenog izgleda još od komunstičkog doba (od kada ga je Tito sagradio), Rumunski izgleda kao iz najmodernijih SF filmova. S tim da se u njegovom podnožju nalazi hrpa metala sa natpisom Dačia. One čekaju povratak svojih vlasnika, ali po njihovom izgledu, taj dan nikada neće doći.

Vijugavi put pokraj Dunava nas čeka i sa rumunske strane, ali se vrlo brzo odvajamo od njega. Krećemo se ka unutrašnjosti Rumunije i kroz njene prostrane doline, oivičene planinama sa svake strane.

Došao je trenutak da se odvojimo sa glavnog puta. Momenat kome se nisam toliko radovao, nevoljno se prisećavši tuđih priča.

Delovi puta su, za one koji su dovoljno stari da se sećaju, jednaki autoputu kroz SFRJ tj. autoputu za Niš ili Zagreb – betonske kocke, a na momente i drastično, drastično gori. Amortizeri i šasije su plakale, a mi zajedno sa njima. Cena koju plaćate kada promašite skretanje (za Albukerki)…

Zauzvrat imali smo priliku da uživamo u rumunskom krajoliku i naseljima. Prvo je veoma impresivno, ovo drugo baš i ne, osim ako niste ozbiljan ljubitelj arhitekture iz vremena grofa Drakule. A onda prođete kroz neki levi gradić koji je uređen i izgleda čistije od naših velegrada. Ozbiljni kontrasti u jako malo kilometara.

Kao što je kontrast građevina (sela i gradova), takav je i kontrast puteva. S jedne strane ponor u propast kugli, balans štangli, amortizera i pneumatika… Ili nešto najbliže trkačkoj pisti što je moguće dobiti u planinskom predelu.

I taman kada vam je dosta više Dačija, zaprega i baba na putevima za ceo život… Stanete na pumpu da napravite predah i shvatite da DN7A počinje baš tu. Jedan za drugim, krećemo. Gas. Držimo rastojanje, jer niko ne zna put dovoljno dobro, a par ukosnica se već pokazalo užim nego što se isprva činilo. Asfalt je nov, ravan, jasno obeležen i sa svakim zavojem penjemo se sve više u oblak.

Trasa po kojoj se vozimo je poprilično zahtevna, a izmaglica koja se pretvara u maglu, takođe ne pomaže. Ni maglenke više nemaju funkciju. Usporavamo. Markeri na putu su jedva primetni, većinom se uzdamo u navigaciju da ne ispravimo krivinu, jer nas u suprotnom čeka ekspresni povratak na start. Gusta, skoro pa neprozirna, magla nam je uskratila pogled na serpentine Transalpine koje smo do tog trenutka prevezli, ali nastavljamo naviše…

…i onda se naglo zaustavljamo. Betonska barijera blokira put. Naokolo su znakovi sa natpisima da je put zatvoren. Mesta za prolaz ima. Ne da se provuku automobili, već da se prođe. Donosimo odluku da nastavljamo.

Da li su baba Vlajne omanule? Koga briga, hvataj grudvu!

Snega ima na sve strane. Kao da ga je neko namerno razbacao prvo pored, a onda i nasumično po delovima puta. Pauza za grudvanje i pravljenje anđela u snegu, kao svi odgovorni i odrasli ljudi, a onda, hrabro, nastavljamo u smeru u kome smo krenuli. Povratak više nije opcija.

 
Situacija se ne poboljšava. Tamni asfalt se pretvorio u beli prah i svi vozimo vrlo oprezno. Temperatura je tik iznad nule, a ABS se aktivira čak i ako pomislite na kočenje. Konstantno vozite blago proklizavajući kroz snežne namete, jer smo prešli na suprotnu stranu planine i počeli da se spuštamo.

Sneg se povlači, a sa njim i magla. Ponovo je jesen. Gume su u kontaktu sa vodom natopljenim asfaltom pod nama, ispred i iza nas. Okolo livade na koje se nadovezuju četinarske šume u nedogled. Nisam u stanju da procenim šta je lepše. Put ili priroda?

 
Sve vreme sam u nedoumici da li stati i fotkati ili nastaviti sa vožnjom. Ako stanem propustiću da povežem ovaj S sa sledećom krivinom koja zamiče nizbrdo iza “ćoška”. Neodlučnost ravna onoj kada uđete u Štarkovu radnju i od svih onih slatkiša treba da odaberete jedan ili eventualno dva. Mnogo volim slatko, fotografiju i vožnju, i to ne nužno tim redosledom.

Posle par pauza za fotkanje i solo vožnje… Stižem “kamikaze”. Usklađujem tempo sa Zokijem i Mladenom, u MR2 i Accord tR. Vozi se tempom dovoljno brzim da vožnja bude zabavna, a da ne ugrozimo ceo put nekim negativnim iskustvom, jer civilizacije nema desetinama kilometara unaokolo.

 
Interesantno mi je bilo da posmatram kako se MR2 glatko kreće kroz krivine i koliko centralno postavljen motor i dobar raspored mase pomažu Zokiju da doda gas ranije na izlasku iz krivine. Kretanje auta se odigrava tako fluidno, kao da pleše po ritmu koje krivine diktiraju. Blago sam popustio gas i posmatrao tu “igru” sa uživanjem.

Taj, ispostavilo se, poslednji niz krivina, u kojima nam se pridružuju Jovan i Vlada, izgledao je kao da tri debeljuce početnice, utegnute u sivi, plavi i crni triko, broj manji, pa kipi na sve strane… Pokušavaju da oponašaju pokrete instruktorke (Tojote), ali veoma trapavo i sa mnogo više napora.

Vikend ističe, kiša postaje upornija, a tama natkriva sivo nebo.

Niotkuda, pojavljuje se još jedna blokada, kao ona prva, na sred puta. S tim da ova označava kraj ili još jedan početak, ali u suprotnom smeru?
Potrebno je prevaliti još par stotina kilometara magistralnih puteva pre nego se ova avantura u potpunosti završi u toplini doma. Pao je dogovor da još jedan đir po Transalpini ostavimo za proleće, kada ćemo se ponovo vratiti. Možda biste mogli tada da nam se pridružite dragi budžovci?

Autor // Vojislav Vujanić
Fotografije // Vojislav Vujanić