Connoisseur
Autor / Matija Dagović
Preston Tucker. Čovek i njegov san, kako kaže naziv filma. Da, ovaj automobil je ostavio toliki trag u srcima nekih ljudi da su morali da snime film o njemu i njegovom čudesnom tvorcu. Film je režirao jedan Francis Ford Coppola, a sanjara glumi niko drugi do Jeff Bridges. Martin Landau je bio nominovan za Oskara za svoju ulogu u filmu, a pored toga film je bio nominovan za Oskara za najbolju dekoraciju i kostim. Vredi pogledati, svakako kad pročitate moje pisanije, svideće vam se sigurno. Francis Ford Coppola i George Lucas su jedni od malobrojnih vlasnika naše današnje zvezde, čisto da se napomene, dok smo još pod velom Holivuda i filmske industrije.
Tucker je bio vrlo napredan momak od malih nogu. Iako nije završio srednju školu, zaposlio se u Cadillacu još kao dečkić. Otkad je znao za sebe je prosto živeo i disao automobile. Kupovao je automobile i bud3io ih da bi ostvario profit i polako grabio dalje ka svom snu. Čak je jedno vreme bio zaposlen kao policajac samo da bi imao pristup automobilima i da bi u policijskim akcijama mogao da ih vozi što brže. Policijsku službu je napuštao i vraćao joj se čak tri puta. Sa 20 godina se oženio, i sa svojom ženom Verom je otvorio benzinsku pumpu. Vremenom je nizao ostvarene kontakte sa važnim imenima iz automobilske industrije i pošto je počeo da prodaje Studebakere, vrtoglavom brzinom je menjao radna mesta i prebivališta. Vrlo brzo je gradio svoju reputaciju i bivao je menadžer prodaje za više različitih američkih velikih igrača u automobilskoj industriji.
U narednim godinama, Tucker je okušao svoju sreću u izradi motora za trkačke automobile, konstruisanju borbenih vozila i patenata za iste, i najzad avijaciji. Naravno, rat je uzimao maha širom cele planete i Tucker je isti video kao plodno polje za njegov nezaustavljivi talenat i ambicije. Pred kraj rata, Preston je zaključio da je bilo dosta igranja i da je krajnje vreme da se uozbilji i posveti se onome u čemu je bio najbolji. 1944. je osnovao svoju automobilsku kompaniju u Njujorku. Svi američki proizvođači su pod udarom rata bili imuni na bilo kakve inovacije i kada se isti konačno završio svi su požurili da u novonastaloj mirnodopskoj situaciji ponude nove modele, ali avaj… Niko nije imao niti vremena, niti načina da javnosti ponudi nešto sveže. Ok, bilo je sitnijih pojedinaca poput Prestona, ali niko od njih nema toliko zanimljivu priču. Možda nekom drugom prilikom o nekom od njih…
Sedan. Vrlo inventivan naziv, nema šta, ali ime je verovatno jedino što nije zanimljivo na Tuckerovom prvom i jedinom automobilu. Njegova vizija je bila da ponudi svetu automobil budućnosti, sa do tad neviđenim mehaničkim rešenjima, velikim akcentom na sigurnost i ultra modernom i prepoznatljivim vizuelnom aspektom. Motor je bio nazad i pokretao je zadnje točkove. Takođe je bio vazdušno hlađen, imao je zapreminu od 5.5 litara i bio je prvobitno namenjen za upotrebu u helikopterima. Tucker je otkupio kompaniju Air Cooled Motors da bi osigurao nesmetano snabdevanje za svoje ciljeve. Posle mnogih muka sa pronalaženjem adekvatnog menjača, dizajnirali su sopstveni varijabilni automatik pod imenom Tuckermatic.
Prototip je imao nezavisno vešanja na sva četiri točka ali je umesto opruga koristio elastomerske gumene materijale, ali je ovaj koncept kasnije ipak napušten kao i disk kočnice na sva četiri točka. U konstrukciju karoserije su bili integrisani roll bar u krovu i svojevrstan ram oko celog automobila koji je štitio putnike u slučaju sudara. Šoferšajbna je po prvi put bila od stakla koje se razbijalo u najsitnije delove pri udaru i dizajnirana je tako da pri sudaru izleti napolje i ne ugrožava putnike. Srednji far se zakretao zajedno sa točkovima kako bi obasjavao inače neosvetljeni deo krivine. Unutrašnjosti automobila se po prvi put pristupilo sa ergonomske tačke gledišta tako da je vozač mogao da uživa u tome da mu je bukvalno sve na dohvat ruke. Tapacirung je dodat na instrument tabli, a ručna kočnica je mogla zasebno da se zaključa kako bi se sprečila krađa.
Za jedan automobil predstavljen 1948 godine ovo sve je naravno naučna fantastika. Samo zamislite izraze lica čelnika iz Forda, GM-a i Chryslera kada se u javnosti pojavio Preston Tucker sa svojim automobilom iz budućnosti. Da bi prikupio dovoljno novca za proizvodnju, Tucker je svojim kupcima ponudio opciju da zauzmu sigurno mesto na listi čekanja tako što bi unapred kupili dodatnu opremu kao što su koferi i presvlake za sedišta. Ovo se kosilo sa konceptom prava prvenstva novopečenih ratnih veterana u koječemu i Tuckerov koncept prikupljanja sredstava (crowdfunding pre 60 i kusur godina, bez ikakvog interneta, pa vi vidite) je uskoro bio pod istragom suda. Suđenje i cela afera u kojoj je Tucker optužen za prevaru je trajalo skoro godinu dana.
Preston je uspeo da objasni sudu i javnosti da je sve jedna velika budalaština i da nije kriv za bilo šta, ali u tom trenutku je bilo prekasno. Fabrika je bankrotirala, a tužbe od nezadovoljnih prodavaca su se samo gomilale. Neki kažu da je cela stvar učinjena na vrlo perfidan način i da su u tome učestovale tri vodeće američke kompanije jer su se plašile ozbiljnog konkurenta u povoju, ali to takođe nije nikad dokazano. U svakom slučaju, Preston Tucker je 1956. umro od raka pluća u pedeset trećoj godini života. Njegova zaostavština je možda brojčano izraženo mala jer je proizvedeno ukupno 50 komada u gradu Čikagu, ne računajući prototip. Samo dva nisu u životu, što dovoljno govori o tome koliko su automobili bili kvalitetni ali i sa kolikom ljubavlju su sačuvani tokom svih ovih godina.
Autor: Matija Dagović
Ostavite odgovor
Galerija
10
