Prva ljubav – Mazda MX-5

Pustite električne automobile da preovladaju, stavite Matu Rimca za predsednika, stavite nova ograničenja brzine, kamere i radare svuda, neka poskupi drumarina, registracija i održavanje do nebesa, dajte vozačke dozvole dresiranim majmunima, ma učinite šta god želite, samo, ako vam je išta sveto-ne dirajte mi kanister, Miatu i automobile poput nje.

Tokom božićnih praznika mase su zastajkivale, nervirale se, čeznutljivo u njenim oblinama gledale odraz svojih nasmejanih dečačkih grimasa. Ova Miata je ispred Avenue Malla iz svakog vozača i deteta u prolazu izmamila osmeh tokom božićnih praznika. Taj maleni zbijen paketić japanskih delova izbacuje emocije kao kutija sa federom i klovnovom glavom. Puno je malih automobila sa dva sedišta i bez krova, ali jedna je Miata. Baš zato, suvu poput baruta i devičanski čistu izvukli smo je na zasoljene Zagrebačke ulice i po avanturu pošli u Gorski Kotar. Kako god odlazak iz salona po soli bolno izgledao, verujte, Mijata ide tamo gde joj je mesto.

Zvuk motora kao u prvoj Miati. Hrapav, pomalo hrskavo promukao i nečujan na leru. Ručica menjača i menjač ostali su toliko prirodni da vozač ima osečaj da nauljenim prstima prebira zupčanike. Kad počne klizati jako glatko, ugrajana je. Sme se zavrteti i još uvek zvuči nervozno metalno. u najboljem japanskom stilu. Limitaror u nebesima više nego ikad i motor uvek želi još. Položaj sedišta takođe sličan kao nekada. Odnos vozača i kabine i dalje je na razdaljini prst/rukavica jer ima mesta za vazduh, mobilni, dve bočice, strip oblačić iznad glave s uskličnicima kad kolenom zveknete armaturu i za dokumente u kaseti ispod lakta. Nakon nekog vremena skontate kasetu između naslona sedišta koji je jako kul, samo i dalje nismo shvatili za šta tačno. Malo špicastije frizure dodiruju krov koji je prekrasno napravljen i konačno dva razreda bolji nego na prvoj Miati. Po izradi, pogotovo kada se pogledaju aluminijumski delovi i unutrašnja obloga, krov je na nivou Porsche Boxtera. A kada se spusti, ne otkriva se unutrašnji deo i nema potrebe za navlakom koju ionako niko nije koristio u prvoj generaciji. Iznad neobičnog pretenca je poluga koju potegnete i krov mao odskoči pa ga je lakše rukom podići i zaključati. Ovo je najbrži kabrio na svetu (2 sekunde). I najbolji, jer se nema šta pokvariti. Takva je Miata: inženjerski no bullshit auto u kojem se pazi na svaki gram i u kojoj se stvari konstruktuju da ostanu jednostavne i barem gram lakše nego pre. U svakom se detalju oseti da su vozač i inženjeri vodili glavnu reč kod razvoja. Sve što sledi je poređenje s voljenom NM i NM FL generacijom koja je načešća i koju su mnogi od nas posedovali. Dakle, klasična priča o prvim ljubavima.

NAJBOLJA SEĆANJA NA VOŽNJU

Ulazak na autoput nije neka prilika za užitak, nego sat vremena mira za mešanje tempomata i toka misli o uspomenama s MX-5. Sve pohvale testnim Miatama nije lako nabrojati…Đir od Umaga do Dubrovnika uz obalu u jednom danu. Pun gas jurnjava jadranskom magistralom ,,za sve pare” pri povratku iz Zadra preko Senja najokolnijim mogućim putem u NC FL 2.0 sa šperom i društvom na suvozačkom sedištu. Maratonsko četvorosatno MX-5 Ice Race međunarodno takmičenje na ledenom jezeru u Švedskoj na kojem je moj tim jakoj konkurenciji 120 svetskih vozača osvojio drvenu medalju i četvrto mesto. Dobrih đireva sa svojim MX-5 NB FL-om mogu se setiti dosta. Nakon svake vožnje, pri ulasku u grad, vožnja bi završila krugom viška na prvom kružnom toku. Onako, za pokojnog Sennu. Od preko 100.000 km u raznim Miatama, ne mogu se prisetiti ni jednog zastrašujećeg kilometra koji mi je razogačio oči i preznojio dlanove. Osim smrtno stršnih 50 metara na jadranskoj magistrali-preterao sam pretičući na proširenom delu gde sam pri brzini od 120km/h izgubio zadnji kraj. Izvolanisao sam je i držao zaključan volan dok se nije vratila nazad i uz još tri korekcije uspoli smo ostati na putu. Ni sam ne znam kako. Zabio sam je u nižu i nastavio s malo manje žestine, ali idalje prežustro za letnju gužbu, moje greh. Miata nije papa, ali oprašta gotovo sve. Nije to stvar raspodele mase od 50:50 o kojem svi pričaju ne razumevajući samu suštinu vozačkih mašina, jer to mogu imati i automobili sa motorom u sredini pa ih ne možete voziti bokom do imendana. Stvar je u tome što je ta masa rapoređena jako napred i jako nazad pa donosi povoljni polarni moment koji je lako kontrolisati u krivinama. Maćoretkinje imaju teg na kraju štapa, a ne jedan na sredini, zar ne ? E, pa nova Miata ima najdublje zvono menjača na svetu (guglajte), jer olašavanjem i raspoređivanjem mase uspeli su je toliko olakšati da je motor mogao ići još više napred.

ROADSTER NIJE SAMO ZA LETO

Kočnice i stabilnost na kočenju,sedi pet. Sećanja OFF, vožnja ON. Skidanje s autoputa prema Krku i zatim desno za Crni Lug. To je ruta na kojoj smo nebrojane automobile suludo vozili u miru i uz nemo odobravanje lokalnog stanovništva, ali i uz pažnju i kontrolisanje zakona. Prekrasna mešavina krivina i ravnih delova sa zastrašujućim liticama koje poput roditeljskih kažiprsta prete u vazduhu. Pahulje lagano padaju i tope se u dodiru s presoljenom ulicom čiji kamenčići ostavljaju dušu i telo dok kvrckaju o pod i debele blatobrane Miate koji u retrovizoru izgledaju duplo bolje nego u salonu. A tek hauba….Samo još malo do skretanja za Crni Lug, a nakon toga…beli muk. Tišina. Nema većeg duševnog mira nego kada vozačkom mašinom kročite na sveža dva prsta snega negde gde čistač neće proći još satima, To je automobilsko tapkanje u čarapama po parketu. Uz duboki sikteći zvuk motora u niskim obrtajima kojeg od buke gume inače ne čujete, nežno ispipavate tlo trećom brzinom s malo gasa pri 40 km/h i igrate se volanom dok vam se kalibriraju čula osećaja. Bela krivudava linija po kojoj vozite je čista automobilistička droga. Ukratko, to je nešto najlepše što se na zimskim gumama može doživeti.

POVRATAK OTPISANOG

Bilo je i problema, narabno. Kao svaki čovek koji zapostavi prve ljubavi, prvih desatak minuta vozim se nepovezano i-loše. Žena, deca, garaža, projekti, jurenje love, plaćanje računa, čuda, bakrači, neki novi interesi u životu i poveći stomak udaljen od volana. A ovaj nije podesiv po dubini i to je jedina mana Miate koju sam spreman prokleti jer to zaista smeta i moram izuti cipele da bih komotno mlatio rukama. Inžinjeru koji je smestio ručnu na savršeno mesto odmah napraviti spomenik ! Zabijte struju tamo gde nema svetla, jer na ručnoj kočnici to nije mesto. Ona spašava kad kliznete nosem prema ogradi. Jedan cim i hop- natrag ste u putanji. Malo po malo, povezivanjem višestrukih S krivina dolazim do, što se mene tiče, trenutka kad Mrgud i Vlado mogu početi lupati slike iz drugog auta. Vidim da im je drago što su me oživeli i nagovorili me da ovu priču radim baš ja. Kod Crnog Luga, tog 6. Januara 2.0 16V godine požalio sam što sam zapustio nočno igranje na snegu sa svojom starom ekipom, vozeći stare ljubavi na snegu. Pobogu, zašto sam ikada prodao Miatu, pomislio sam. A ova nova, nikad bolja.

NIKAD LAKŠA I OŠTRIJA

Lagana, oštra na volanu, neon u klizanju, s hrapavim zvukom motora i kratkom karoserijom s kojom je i uska ulica dovoljno veliki poligon za igru. Krivina za krivinom, metar po metar, nekako se sa ta sila olakšane i izbušene japanske mehanike pretvori u vozačke udove. Nakon 15 minuta sledi opuštenost, puls lagan pada. Dlanovi više nisu nervozni, pokreti postaju glatki, prolasci krivinama sve su bolji. Prizivam se, to sam ja, opet onaj stari zlikovac koji troši benzin i gume i namešta auto poprečno pred fotoaparatom.

KONTROLA BEZ PREMCA

Volan pruža puno osećaja. Dobro opterećenje, ugodno rasterećenje kada ga propustite kroz ruke nakon što guzica klizne. Geometrija prednjeg vešanja bolja je nego na prvoj Miati jer omogućuje mirniju vožnju na velikim brzinama, a u krivinama je jednako dobra jer uz veliko prijanjanje pruža mogućnost lake korekcije smera i nikad ne ispada iz krivine. Uz to, postoji jedno malo, jedva osetno koleno koje javlja kada se volan zakrene tridesetak stepeni i uzrokuje da se zadnji kraj inicijalno rastereti. Teško opsiv, ali jako dobar osećaj. Prednji kraj ne zeva u vazduh kao pre, kruti i debeli stbilizator drži ga nisko. To, uz torzijski puno veću krutost, omogućuje da se untrašnji zadnji točak u krivini rastereti. Ne podigne se kao na kartingu, ali podigne se dovoljno da ne trebate šper kako biste se vozili bočno povezujući S krivine. Držanje puta klizanja je…khm…dim određenog organa jer ga možete odrediti i održavati neviđenom lakoćom za jedan auto bez špera. Možete proklizati gasom, možete cimnuti bolan pred ulaskom u krivinu. Možete drifterski vući ručnu i uz puštanje kvačila spolja izgledati kao da ste svu imovinu stavili na crveno iako rulet imate pod savršenom kontrolom. Kada se sporedi ova i prva Miata, a obe bez špera, ovu je neuporedivo lakše spektakularno voziti. U novoj Miati se oseća da je napravila milion kilometara pod guzivama ljudi koji vole, razumeju i žele osetiti vožnju. I, što je najvažnije, pod guzicama ljudi koji tačno znaju šta rade. Evo primer: isključite ESP i ne znate za njega, ali kada izgubite brzinu i smirite gas i izravnate volan jer je sve pretrpano snegom, ABS malo odglumi šper da ubrzate, a onda vas opet ostavi na miru. Sjajna stvar. Ko zna kakvih još slatkih tajni ovaj auto krije. Baš zato kod vozača gradi onaj slatki miris želje za posedovanjem.

PREDOBAR ZA BROJKE

Dirnuti bilo eta u vešanju, ili staviti šire gume bilo bi svetogrđe, jer tu povezanost svih delova da rade kao celina nećete sresti u današnjim automobilima tog cenovnog ranga. Nema teorije da neko ko ima elementarno vozačko znanje i spretnost ovim autom bude nezadovoljan. Uostalom, koliko automobila postoji o kojima ne morate napisati jednu jedinu brojku u čitavom tekstu, a da date do znanja kakav je osečaj voziti ih? Eto. Vozačka priča bez ijedne jedine brojke. Nadam se da imate tačnu informaciju kakav je novi MX-5, ne znam kako bih vam to drugačije napisao. Svetogrđe je napisati brojke i onda ih opravdati rečenicama ,,znate, ali zato je lagan i ima oslanjanje 50:50 i bla,bla,bla”, jer MX-5 doslovno vređate glupim prepisivačkim informacijama. Ovo je čistokrvna filigranska naprava za vozače u kojoj možete stvoriti najlepša sećanja na vožnju. Pitanje je samo, šta čekate ?

Autor // Branimir Tomurad
Fotografije // Vladimir Baće