Reisbrennen 2014

Dok je kolega bud3ovac bio preko bare da baci pogled na kanadski import vozni park (mada, garantovano je više gledao sitne goluždrave Azijatkinje, ali neće da prizna), mi smo se upustili u nešto kraći, ali možda rizičniji put – na sever Nemačke da vidimo šta se to dešava na jednom od najvećih skupova japanskih automobila u Evropi.

Da se razumemo, nešto preko 1800 kilometara deluje prilično zastrašujuće kad znaš da ćeš ih preći u Hondi Civic iz ’92, koja baš i ne trpi neke veće neravnine na putu, pa je gubitak plombi iz zuba i kamena iz bubrega postala sasvim realna opcija. Sva sreća, onog trenutka kad se pređe granica sa Nemačkom, pojam „neravnina” više ne postoji, a i tada više nismo ni imali šta da izgubimo pošto je sve ostalo na našem autoputu. Vredi napomenuti i da je u međuvremenu ozračeni japanac požuteo od muke, ali i dobio jedan „mali” upgrade u vidu turbo punjača, tako da je ovo putešestvije bio jedan pravi test izdržljivosti i stavljanje na proveru one čuvene i u narodu poznate japanske pouzdanosti.

Kako smo se lagano bližili cilju, počele su da nas obilaze Silvije, Supre, Skajlajni i razne druge japanske egzotike, iz kojih su nam mahali ljudi koje vidimo prvi put u životu, što je bio izuzetno neočekivan i čudan gest, budući da ovde često neće da ti se javi ni onaj ko te poznaje. Ali, ne lezi vraže, radost nije dugo potrajala i zadnja leva guma je postala pokojna. Sreća naša, pa nismo bili sami, i ažurni Nemci su nam brzo našli druge gume nedaleko od mesta gde se održavao skup. Sad je još samo trebalo preći još nekih trista kilometara sa ćopavcem.

I kud ne svratih pre puta do Kleopatre ili vidovite Zorke po neki talisman, amajliju, zečju šapu… Negde usput izgubih i telefon, i baš ispred ulaza na stazu Goranovom ED-u crče razvodnik. Ušlepasmo se nekako preko reda do našeg mesta gde nas je čekao ostatak društva, i kad smo konačno došli sebi i shvatili gde smo, sav maler koji nas je pratio pao je u zaborav.

Celu ovu manifestaciju tešku nekih 5000 automobila i bar tri puta više posetilaca, na desetogodišnjicu održavanja skupa, na tri dana je ugostio Eurospeedway Lausitz na kom se svake godine održavaju DTM i World Superbike šampionati. Sva ta pirinčana bulumenta je bila smeštena na GT stazi, unutar i oko tri-oval staze duge 3,2 kilometra, podeljene na tri sektora koji su svi bili udaljeni jedan od drugog nekih 15-ak minuta pešačenja, pošto je automobilima bilo zabranjeno kretanje van svog sektora, sem ako nisu prijavljeni na neko takmičenje.

Atmosfera neverovatna! Svake druge sekunde je neko u iberu, zatežu se gasovi na delovima speedway-a, sve grmi, miriše roštilj, grupice ljudi sede pored staze i dižu kartone sa ispisanim ocenama kako neko prođe pored njih, dok neki zaustavljaju automobile uzvikujući „Soundcheck!”, a posle svakog sledi aplauz. Neverovatan doživljaj čak i bez pratećeg programa, koji su činila styling takmičenja u VIP sektoru, zatim drift, high speed drift i time attack na zatvorenom delu staze u centru cele površine na kojoj se skup održavao. Dan se završio velikim vatrometom, a do duboko u noć trajale su žurke koje smo propustili zbog nekih 15 sati provedenih u putu… „Sutra ćemo sve da vidimo”. I bar smo pokušali…

Ima li šta lepše nego kad te probudi zvuk Supre kako udara u blokadu? Ima. Kad te probudi 20 Supri i 10 GTR-ova, tri RX-7-ice, i još toliko Evolutiona, WRX Stieva, Silvia… Upekla zvezda, ne zna se da li više greje odozgo ili iz asfalta. Obiđosmo lagano i VIP, gde su bili smešteni boksovi sa trkačkim automobilima, mala RC manifestacija, i što bi Meda rekao „a la Fanđino” skup. Par sati kasnije, konačno je došao red i na drag takmičenje i svako sa 20 evra viška u džepu je mogao da stane na crtu i odmeri snagu sa japanskim kolegom. Nije prošlo puno vremena i uživanje u pogledu na celu stazu sa tribina je prekinuo čika sa razglasa uzvikujući „Achtung, achtung!”. Kreće panika, ustajanje sa tribina, rušenje ograde i trčanje preko staze da se brže bolje zaštite automobili od nadolazećeg nevremena.

Pa dokle više? Red oduševljenja, red razočaranja. Najukusniji slatkiš na svetu, a ostavlja gorak ukus u ustima. Provirujem iz šatora, a napolju prizor kao iz filma… Zalazak sunca, svetlucave kapljice na automobilima koji se ogledaju u mokrom asfaltu, a nebo kao da gori. Trenutak u kome zažališ što nemaš bolji aparat. Kraj je obeležilo turiranje i paljenje sva četiri migavca u znak sećanja na Pola Vokera, što je sve ličilo na svojevrstan koncert na kom publika pevajući u glas diže upaljače.

Neko bi rekao da je avantura sama po sebi dragocena, bila ona dobra ili ne, i zapitali smo se jedno deset puta da li je uopšte vredelo upuštati se u nju. Ne da je vredelo, nego bi opet! Pa makar pukla još jedna guma, i makar izgubila još jedan telefon. Jer, na kraju je sve ostalo nekako nedovršeno…

Autor: Tijana Milovanović

Fotografije: Tijana Milovanović