Veliki, diskretni, a neverovatno brzi

Ljubitelji uličnih trka dele se u dve grupe. Prvi vole da se razmeću glasno i drečavo svojom brzinom, ili bar subjektivnim osećajem iste, angažujući čula vida i zvuka do maksimuma. Drečave boje, mnogo plastike i preglasni izduvi u praksi se ne pokazuju kao dobar recept za povećanje snage automobila, ali to nije toliko bitno. Nedostatak realne snage nadoknađuju stiskanjem gasa do kraja, držanjem motora isključivo u crvenoj liniji i generalno rizičnom vožnjom. Druga grupa uglavnom je poznata po tome što u retrovizoru gleda iznenađena lica onih prvih, glasnih i drečavih. Automobile koje voze pripadnici druge grupe u Americi zovu sleeperima po tajnim agentima koji čekaju svoj zadatak živeći normalan život. Englezi, koje hladni rat uopšte ne dotiče, zovu ih Q-cars, po naoružanim ratnim brodovima prerušenim u trgovačke koji su potapali podmornice u Drugom svetskom ratu. Naravno, mi ćemo se zadržati na grupi diskretnih, udobnih i iznenađujuće brzih uličnih trkača, predstavljajući nekoliko prepoznatljivih i relativno čestih i dostupnih automobila ove klase, bez posebnog redosleda.
Mercedesi ranijih generacija, posebno sa četvora vrata, ostali su u kolektivnoj svesti Jugoslovena kao tromi, ali udobni automobili rezervisani za povratnike iz Nemačke. Oni luksuzniji, rani modeli S klase svoj vek su uglavnom provodili u pratnji druga Tita i zato su retko pokazivali svoje prave karakteristike. A one su bile prilično impresivne, posebno kada su V8 modeli u pitanju. Raniji model, W 109, u svojoj najjačoj verziji (300SEL 6.3), dolazio je sa 6.3 l motorom, čijih je 250 konja dovodilo ovog giganta od stajanja do 100 km/h za 6,3 sekunde, i to sve 1968. godine! Luksuz nije trpeo ni malo, tako da je 300SEL imao sve, od klime do servo volana i električnih podizača prozora.
Njegov naslednik, ništa manje udoban w116 450SEL 6.9 imao je veći motor, ali je ipak bio sporiji – 7,5 sekundi do stotke. 300SEL 6.3 i za današnje pojmove toliko brz da na pravcu bez muke ostavlja iza sebe i svoje mnogo mlađe naslednike.
Kada je Insignia 2009. proglašena za auto godine, bilo je malo teško poverovati da je nagradu zaslužila zbog brzine. Udobnost, ekonomičnost i dostupnost bili su mnogo preči u godinama krize, ali Opel, poznat po najdosadnijim serijskim i najsumanutijim specijalnim automobilima, imao je keca u rukavu. OPC verzija ima 2.8 l V6 motor od 325 konja, a maksimalni obrtni momenat postiže već na 2000 obrtaja. Da bi se ova raketa za celu porodicu ponašala pristojno i u krivinama, Insignia OPC je opremljena pogonom na sva četiri točka. Za one sa jeftinijim ulaznicama, pripremljene su i Insignia 2.0 turbo, sa 247 konja (od 2011. godine i sa 4×4 pogonom) i 2.8 biturbo 4×4 („olakšani“ OPC od 260 KS) koje jesu sporije, ali se ne razlikuju izgledom od baznog modela, te pružaju veći faktor iznenađenja. Jer, realno sagledavši, kome bi palo na pamet da je automobil godine drumski ratnik?
Ako se neko začudio otkud jedna Škoda ovde, onda je misija Volkswagenove poslednje rupe na svirali uspela. Naime, inženjeri su za osnovu uzeli običan, i neopisivo dosadan model srednje klase, koji deli sve osim dizajna sa gomilom drugih modela, i u njega ugurali 197 konja jak dvolitarski turbo motor. Nije ništa specijalno, ali je i više nego dovoljno za jednu Škodu.
Švedska kompanija tokom vremena najviše je ulagala u bezbednost, tako da su njihovi automobili najčešće poznatiji kao tenkovi nego kao sportisti. V70R spada među sportiste. Naime, ovaj karavan je već u T5 verziji bio prebrz, a u R, zavisno od faze (1, 2, 3), 240, 250 ili 265 konja sa pogonom na dva ili četiri točka, neočekivano mnogo za automobil kompanije kojoj je bezbednost na prvom mestu. Ceo opis je mogao da ostane na tome da je u pitanju Volvo karavan, ali morali smo da vam otkrijemo neke detalje.
Kao što mu samo ime kaže, u pitanju je još jedna V8 igračka na listi, izgledom dosta slična modelima 100 i 200. Sa 3.6 ili 4.2 motorima pod haubom i quattro pogonom, a opremljen manuelnim menjačem, Audi V8 bio je poprilično brz za jedan ogroman auto – 7,6 do stotke. Bio je popularan u Americi i na Bliskom istoku, a neki se i dalje mogu naći širom Srbije, često u manjim mestima, ali ponekad bez motora.
U nedostatku ponude M5 modela između 1995. i 1998. godine, BMW je za kupce M serije koji su želeli automobil sa četvora vrata pripremio M3 u tom izdanju. Tajna ovog automobila je kako u tome što su spoljne razlike u odnosu na standardnu trojku izuzetno male, tako i u tome što svako od M3 očekuje da ima dvoja vrata. Samim tim, retko će kome pasti na pamet da se pod haubom ovog Bavarca krije od 286 do 321 konjske snage iz trolitarskog linijskog šestaka, sasvim dovoljno za mnoga neprijatna iznenađenja na semaforima.
Brzina je najčešće rezervisana za Fordove preko okeana, a za evropsko tržište, tu su ST i RS verzije u prodaji dostupnih automobila. Mondeo ST220 pokreće trolitarski V6 motor od 226 KS, što je dovoljno snage da od mirovanja do stotke odsprinta za 6,4 sekunde. Kako se ST razlikuje od serijskog modela vrlo malo, lako je iznenaditi se u susretu sa njim.
Na nekom od, pretpostavićemo, veoma bizarnih sastanaka čelnika i inženjera MG Rovera, odlučeno je da je za spas kompanije najbolje rešenje napraviti potpuno nenormalan automobil koji će u teoriji privući nove investitore. Kao rezultat eksperimenta, Rover je već nekoliko godina mrtav, ali je za sobom ipak ostavio taj čudni automobil vredan pomena. Naime, inženjeri su pretpostavili da je genijalna ideja u model 75 ubaciti 4.6 l Fordov V8, potpuno promeniti šasiju, kočnice i ogibljenje, a pogon prebaciti sa prednje na zadnju osovinu. I tako, oko 900 ovih automobila ugledalo je svetlost dana, u vulgarnijem MG ZT obliku ili u onom zanimljivijem, izgledom manje sportski nastrojenom Roverovom. Jedna od retkih vizuelnih razlika je veća prednja maska, nastala po uzoru na Audijeve modele. Specijalna poslastica je inače odvratni karavan, koga u ovom slučaju izvlači brzina. Doduše, još zanimljiviji je veo tajne kojim je obavijen ovaj Rover, što ga, uz čudovište iz Loh Nesa, čini još jednom misterijom Britanije, pošto su njegove slike retke, zvanični podaci gotovo da ne postoje, a klub vlasnika je veoma ograničen.

Autor: Đorđe Sugaris
Stility.com