Volvo P1800 – The Saints Car

Velika je istorijska nepravda što na pomen imena Rodžera Mura prve asocijacije uvek idu u pravcu Džejmsa Bonda i Lotus Esprita. U senci kao šilo oštrog belog automobila i njegovog vlasnika, sinonimnog za stil i sladunjave replike, nalaze se još jedan britanski šarmer i njegov automobil. U pitanju su naravno Sajmon Templar, Svetac, i njegov Volvo P1800.
Prvi pokušaj švedske kompanije prošao je katastrofalno, u obliku Volvo Sport modela, poznatog i kao P1900. Roudster sa karoserijom od fiberglasa nije uspeo da dogura ni do sto prodatih komada i, sa samo 68 proizvedenih jedinica, otišao je u zaborav.
Rukovodstvo je, međutim, i dalje želelo sportski automobil u svojoj ponudi, ovog puta rešeni da podignu kvalitet izrade na nivo dostojan kompanije. Za dizajn je angažovan Pele Peterson, sin Helmera Petersona, vođe projekta P1800, takođe odgovornog za PV444. Iako se na prvi pogled čini da je u pitanju čin nepotizma i guranja svoje krvi, treba imati na umu sledeće. Naime, Pele je u tom trenutku bio zaposlen u dizajnerskoj kući Pjetra Frue, a Volvo je tek 2009. godine priznao da je automobile dizajnirao Peterson, a ne Frua ili bilo koji drugi dizajner italijanske nacionalnosti. Bez smisla je objašnjavati zašto je švedska kompanija insistirala na italijanskom dizajnu svog sportskog automobila, a i opisivati njegov neobičan, blago neproporcionalan, ali ekstremno privlačan izgled, zato nastavljamo priču dalje.
Izrada automobila je poverena nemačkom Karmannu. Međutim, u maniru svakog pravog giganta-tlačitelja, Volkswagen je zabranio nastavak pregovora. Opasnost za Volkswagenov kupe na bazi Bube, Karmann-Ghia, morala je biti otklonjena što oštrijim rezom. Sa takvim razvojem situacije, činilo se da će od celog ambicioznog i potencijalno isplativog projekta ostati samo prototipi i crteži, te da će P1800 završiti još neslavnije od svog prethodnika. Ipak, Helmer Peterson nije želeo da odustane. Razvoj je nastavljen uz finansijsku pomoć dveju kompanija zainteresovanih za prodaju automobila i, 1960. godine, sklopljen je ugovor o izradi automobila sa kompanijom, koja je, iz današnje perspektive gledano, definitivno najkul opcija – Jensen Motors. Proizvođači čuvenih britanskih sportskih automobila, među kojima bih, naravno, izdvojio Interceptor, obavezali su se na izradu deset hiljada jedinica, i prva serija modela P1800 bila je spremna za prodaju u toku 1961. godine.
Kao što mu ime govori, Volvo P1800 je pokretan rednim četvorocilindričnim 1.8l motorom, nastalim prepolovljavanjem B36 V8 motora korišćenog u Volvo kamionima tog doba. Agregat je bio uparen sa manuelnim četvorobrzinskim M40 menjačem, da bi od 1963. godine u upotrebu bio uveden i M41 menjač sa overdrajvom. Zanimljivo, automobili opremljeni M40 menjačima bili su brži od onih sa M41, iz prostog razloga što su uspevali da dođu do crvene zone obrtaja u najvećoj brzini. Kasnije, 1963. godine, proizvodnja je preseljena u Švedsku, i budući da Jensen nije imao zadovoljavajuću kontrolu kvaliteta, ugovor je prekinut posle proizvedenih 6000 automobila. Sledeće verzije dobijaju naziv 1800S i još 8 konjskih snaga, sa još jednim povećanjem na 115, a od 1969. i na 118, kada je B18 zamenjen dvolitarskim B20 motorom. Finalna serija, 1800E, dolazila je sa Bosch D-Jetronic ubrizgavanjem goriva, imala je 130 KS, sa maksimalnom brzinom od oko 190 km/h i četiri disk-kočnice umesto dotadašnjih doboša na zadnjim točkovima. I, posle ovolike količine tehnikalija i brojki, gde je tu kul deo?
Godine 1961. na Salonu automobila u Ženevi, uz P1800 predstavljen je i Jaguar E-Type, najlepši auto tog doba, a najverovatnije i svakog. Verujući da je potražnja za automobilom već dovoljno velika, marketinški tim Jaguara nije bio zainteresovan da ustupi E-Type producentima serije „The Saint“. Volvo je svoju šansu oberučke zgrabio i beli P1800 Sajmona Templara tako postaje ikona za sva vremena, a njegovom šarmu nije odoleo ni Rodžer Mur, koji je nastavio da ga vozi i van uloge Sveca. P1800 je definitivno bio šmekerski automobil tog doba, sa linijama ekskluzivnih Italijana, televizijskom karijerom i ukupnim utiskom za čiji je izbor trebalo imati i novca i stila.
Uz to, postoji još jedna izvedba P1800 koju bi svaki automobilista koji drži do sebe morao da želi, a to je shooting brake verzija nazvana P1800ES. Napravljeno ih je samo 8077, a uprkos tome što je snaga motora ugušena, performanse automobila su bile poboljšane. Čak i da nisu, P1800ES ostaje jedan od jako retkih shooting brake automobila u moru prototipova, maloserijskih i unikatnih tvorevina, koje novac običnih smrtnika može da kupi.
Iako je pobedio Jaguar u televizijskoj trci, P1800 u realnosti to, nažalost, nije uspeo. U borbi za mušterije, Jaguar je imao veliku prednost, bolji marketing i sportsko nasleđe koje nije moglo biti ignorisano, dok je Volvo imao samo Sveca. Cena švedskog automobila je bila prosto previsoka, u Engleskoj čak viša nego za E-Type, te je 1973. godine proizveden i poslednji 1800ES. Vlasnici švedskog kupea ipak su dobili dosta za taj novac, jer danas pojedini primerci na satu imaju sedmocifrene kilometraže, dok je Jaguar E-Type bio sklon rđanju i nebrojenim problemima. Kao klasičan automobil, P1800 je veoma tražen, a po ceni od makar 20.000$ za restaurirane primerke. Cena nije ni toliko velika za ono što se dobija – prelep, relativno redak sportski kupe zavidnog kvaliteta i mesta u pop kulturi, koje se proteže do današnjih dana i tajnog agenta Fina Mekmisla iz crtaća Cars 2. Da li bih pre vozio E-Type ili P1800? Odgovor ne znam, ali sam za 1800ES već potpuno siguran.

Autor: Đorđe Sugaris

Fotografije: NetCarShow i AutoWp